Како ћу се уклопити?

25.мај 2008. - Дан после „Евровизије“ - Дан Младости: У Хонг Конгу недеља - 3 ујутро, у Аризони, субота - подне, у Београду субота – 9 увече. Мој син и ја на Скајпу, он у Америци, ја у Хонг Конгу, мајка/бака у Београду. Нас троје на три континента. Син и ја размењујемо текст поруке. Он ми даје упутства како да се укључим да преко интернета гледам завршно вече „Евровизије“ у Београду. Пропустила сам Марију, ал’ сам коначно прикључен и гледам нашу Арену. Срце убрзава…

 Ја – сину: „Па јел’ знаш да нам је Арена само 200 метара од куће?“

Он – мени: „Ћути сав сам се најежио“.

Слушамо, гледамо, коментаришемо и делимо доживљај …

 И онда Јелена са „Ором“ …

Син – мени: „Расплакаћу се …“

Ја – њему: „Па ја већ плачем …“

Кажем, ‘ајде да назовемо насу баку, да видимо да ли гледа, дал’ је сама или има друштво. Зовем мајку, глас јој добро звучи, каже гледа концерт ал’ је за тренутак пребацила на други програм да погледа емисију о Новом Мексику и да се присети како смо прошле године сво троје уживали на пропутовању по југо-западној Америци и да не може да дочека да се ускоро окупимо ….

Ове године нам је 20 година од како смо син и ја напустили Београд, Србију, тада Југославију. Зашто? Што из авантуризма, што из жеље да направимо могућност избора за будућност … Било је то давне осамдест осме, кад се још увек добро живело и имало вере …

Као и сви емигранти, и ми смо обележени тешким, напорним процесом адаптације, који је константно присутан и никад не престаје. Прегурасмо и зелене карте и мало плаћене послове и недостатак летовања и зимовања и рат и доказивање да ми Срби нисмо терористи, демонстрирали смо кад су нас немилосрдно каљали, пратили „CNN“ вести и „New York Times“ и читали између редова не би ли предвидели следећи корак велесила, били изненађени неким “нашим” потезима, разочаравали се, падали и ишли даље …

А уз пут, кроз неопходан процес адаптације, учили правила игре “свакодневице’, научили да се осмехујемо уз “how are you doing?”, да држимо дистанцу од бар метар од саговроника, да не гледамо саговорника директно у очи, да “истина’” може да се каже на хиљаду и један начин а не само кроз “да му сручим у лице”, да никад не причамо о политици или парама или вери, уживали и радовали се нашим успесима – мереним не $$$ већ новим сазнањима, искуствима и признањима.

Нашој југо/српско/славенско/православно/византијској “матрици” додали смо још неколико нијанси англо-саксонских, романских и азијских боја… Живели смо по свим светским метрополама, од Њујорка, Торонта, Лондона, Париза, па до Хонг Конг-а, нагледали се и искусили разне лепоте и доживљаје, обишли културне знаменитости разних земаља, слушали и најбоље оркестре и опере и мјузикле и гледали представе и посећивали барове, и …

Ал’, ето, и након двадесет година сузе још увек кану кад се погоди, оно што ја зовем “лична културна матрица”. Млађе односно генерације после нас понекад нас називају “југоносталгичарима”. Као да треба да се правдам и да заборавим - да сам дете потекло из Титове ере, да смо ишли на слетове поводом прославе 25.маја, слушали „Индексе“, „Дугме“ и Селму, мало обраћали пажњу на овај или онај конгрес, што смо као генерација сви завршили факултете, желели да пуно радимо и лепо живимо, чекали посао, живели код родитеља, женили се и удавали уз Цунета, Лепу Брену, Мирослава Илића, “Вишеграде граде” … Што смо се крстили углавном само на сахранама својих предака, читали Селимовића, Андрића, Шантића, Мику, Пекића…. одлазили у Италију у сезонски шопинг, учили Енглески, и веровали да ћемо боље од својих родитеља …

Не, није то носталгија, она је давно прошла - то је потреба за препознавањем, идентификовањем, припадањем. У тој личној-културној-матрици налазе се и епске песме и ескурзије - обиласци манастира и летовања по јадранским острвима и Чкаља и “Неретва” и „Не Дај се Инес“, и „Београдско пролеће“ и липе, матурантске вечери у „Југи“, Ада и Ада Међица, београдски ћошкови, “Бољи живот”, сладолед код „Петровића“, КСТ, „Атеље 212“, „Београд 202“, Зимске Олимпијске игре у Сарајеву, циганска музика, зимовања на Копаонику, Ћосић и 4.мај 1980, „НИН“ и „Време“, и Дивац, Брега, „Андерграунд“ …

Ван наших простора једини део наше културне матрице који се препознаје је онај који смо надоградили у процесу адаптације у тим срединама, преузимањем начина живота, рада, живљења, усвајањем друштвених вредности и правила понашања.

Онај други, већи и значајнији део, она наша база - или се не препознаје или се само наслућује разноликост и неко недефинисано искуство и богатство. Како “бре”, да англосаксонац разуме зашто плачем док слушам „Оро“ на (извиканој) „Евровизији“? Како он може да чује да је у тој мелодији “од туге срећа исткана”? Како да објасним да сам поносна што је „Евровизија“ баш у Србији, у Београду и што је тако добро организована?

„Big deal!” – рекли би – а мени јесте BIG deal јер већ двадесет година кад кажем одакле сам, тема се углавном одмах мења – што из незнања, што из предрасуда. Па се чуде како је могуће да славим Thanksgiving у Хонг Конг-у у друштву Кинеза и Енглеза. А не могу да им објасним да ми не иде да славим Аранђеловдан кад никог мога нема овде, чак ни цркве …

Елем, враћам се у Београд ове године, као стари, искусни емигрант. “Моја раја”, они који знају, разумеју, препознају и поштују моју, као и своју личну-културну-матрицу – чекају ме. А опет прибојавам се … не брину ме политичке прилике – политика се и онако стално мења. Не брине ме ни економија – ионако је у узлазном тренду, дугорочно гледано …избор увек постоји.

Прибојавам се да ли ће се и како уклопити “надоградња” моје матрице са “надоградњом” матрице “моје раје”. Јер нисмо делили скупа ни оно кад се рађало, ни кад се умирало, ни време бомбардовања, ни санкције, ни промене ове или оне власти, …Ма само да “надоградња” није повијена у црно, у зло, у малициозност, скученост, недостатак толеранције, недостатак жеље и потребе да се расте, чује и види …

Јер ако ТО буде, што рече пјесник “… Ја нећу имати ским остати млад ако сви остарите, и та ће ми младост тешко пасти, а бит ће ипак да сте ви у праву, јер сам сам на овој обали коју сте напустили и предали безвољно …”

Нуна неј, нуна нуна нуна нуна нееееееј … на Видовдан пробуди ме ….