Харизматични колос из Петриње

Некада се у животу сусретнете са људима који су у стању да вам обоје сиву свакодневицу. Такви људи су као небрушени дијаманти. Имају вишак енергије, доносе необичне одлуке,  други их због тога често осуђују, али им истовремено потајно завиде. А они, без обзира на све, терају по своме.

Увек сам налазио инспирацију у људима око себе, њиховим животним причама. Кад се осврнем иза себе схватим да сам имао ту срећу да су ми различите животне етапе обележили фасцинантни, екстравагантни, а пре свега добри људи.

Једна таква личност с којом сам имао привилегију да проводим време и на послу и ван посла, је мој колега Вели.

У фирми у којој смо обојица запослени раде људи различитих националности и са разноразним животним причама и искуствима. Међу њима се издваја Вели као колос, својом појавом и харизмом.

Вели је Србин рођен у Хрватској. Често помислим какав би био његов живот да су се коцкице друкчије сложиле.

Људи који нису са наших простора слабо су упознати са ситуацијом на Балкану. Доста њих мисли да је Вели Чех, неки мисле да је Хрват, а има оних којима није симпатичан и не занима их.

Док нисам упознао Велија нисам ни знао где је Петриње, ко су Гавриловићи и каквог су квалитета били њихови производи.

Вели је висок и кршан, бивши кошаркаш. Мене неодољиво подсећа на Владу Дивца, не само по физичком изгледу него и по потенцијалу који, на Велијеву жалост, остао  неискоришћен.

Не мислим ту на кошарку или спорт, Вели је могао да буде „бренд”. И у својим педесетим он је једноставно незаустављив. Често се питам како све успева. Он је и отац, муж, колега, добар пријатељ, активан у ноћном животу… Феномен.

Кад се затворе клубови и све стане у Брну, они малобројни и неустрашиви настављају даље у такозваним, нон - стоп баровима. Вели је тамо редован гост. Људи којима недостаје алкохол после три-четири сата ујутру, гледају да утоле жеђ у тим баровима.

У том шароликом друштву има свашта, од бескућника, људи сумњивог морала, студената, битанги, а међу њима, наравно и Вели.

Људи се упуштају у авантуру звану иностранство из различитих разлога. Кад досегнеш неки врхунац у свом окружењу па желиш да се оствариш и докажеш преко, то ми дође некако најразумљивије објашњење. На жалост, нису сви имали ту привилегију.

Ратни вихор је задесио многе, па и мог колегу Велија.

Он памти сваки кутак и свако дрво у Петрињу. Памти своје срећно детињство и одрастање.

Нагле промене расположења, од среће и усхићења до туге и сете, као и његов живот подељен је на две епохе, на Петрињу и Чешку Републику, благостање и морање, срећу и бол. Велики људи носе велико бреме.

Људи му се обраћају за савете, воле да буду у његовом друштву. Његова прича није празна, потиче из добростојеће породице. Отац му је утабао пут, али га је живот немилице одвео у Чешку, где је деведесетих година да би преживео, продавао мотану жицу у Прагу. И опет је поново стао на своје ноге.

На памет ми падају стихови групе „Гоблини”:

Давно сам отиш`о,
дуго сам путов`о ја

Хиљаде миља, стотине граница

Газио, рушио, палио, славио сам
Падао, пузао, плакао, стиг`о до дна

Јер мене је далеки водио пут
Мене је далеки водио пут
Јер мене је далеки водио пут
 

Неретко Вели дође право из кафане на посао као да се ништа није десило. И не користи

за џабе алкохол као анестетик.

Узгред, он то боље зна, он је доктор по струци.

Марко Стојиљковић, Брно

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика