За младе храбре генерације

Волим кад на миру прелазим улицу кад год је зелено светло на семафору и кад год се нађем на пешачком прелазу. Аутомобили стоје док пешаци не пређу. Страшно је што сам то први пут на западу видела. Навикнута на српски поредак, кад сам тек стигла овде, стојим ја али стоје и они. Ја збуњена што су стали а они што ја не прелазим улицу. И тако смо се чекали. Лоше је то што се таман навикнем на тај систем а онда дођм на пешачки прелаз у свој родни град.....

Волим кад се свима лепо јавим где год да кренем и захвалим на свему. Сви на све стране изговарају „хвала“ па кренула и ја да га у сваку реченицу убацујем. А онда дођем у Србију па ме сви гледају ко да сам луда. Сећам се, ја на трафици купујем, поздрављам продавачицу и захваљујем се, а другарица ме гледа и пита „Шта ти је, јер ти добро?“

Симпатично ми је кад на улицама Граца видим људе у народним ношњама. Носе их и мушкарци и жене, и млади и стари, и сељаци и грађани. А онда помислим како би ме људи гледали када бих обукла оно јелече да пуца, па лепу белу везену кошуљу од прабабе, а доле опанке....

Волим кад чујем да сваки грацер прича својим дијалектом са поносом где год се налазио. А онда се сетим како мене често попреко гледају у Београду кад чују мој јак јужњачки дијалекат. Да ли зато што се сете одакле потичу и они или им једноставно пара уши?

Али ипак од свега највише волим то што знам да за нас, за младе храбре генерације, нема граница. Ја имам 29 година и бар 29 пријатеља из детињства који су свуда по белом свету. Сматрам себе срећном што ћу са тих 29 пријатеља који сви имају још по 29 пријатеља ширити мрежу младих, храбрих који живе без граница. Где живим није битно, јер где ћу да живим то ни ја још не знам. Ваљда негде на средини или свуда. Само тамо где ми буде лепо. Данас живим у Грацу, идуће недеље идем у Милано да са колегама архитектама пишем заједнички рад. Чекам и Њујорк и Берлин. Бићу преко лета у Нишу и видећу се са оним младим храбрима који су по целом свету.

Моја мама би волела да се вратим у Ниш. И ја бих волела да имам у свом граду и позоришта са разноврсним репертоаром, и занимљиве изложбе, уметничке трибине, могућности за занимљиве пројекте и концерте. Али, тога још нема... Зато има мењачница на сваком углу ко да сви сваког дана купују евре, нове банке су отворене по целом центру као да има толико пара да не знају људи где да их сместе и наравно трафика са роштиљем да случајно не пропустимо пљескавицу за неки оброк. Претпостављам да би у том граду било куллтурних дешавања да људи имају потребе за њима, да желе да нахране душу културом уместо тело ћевапима. Да се разумемо, волим и ја ћевапе али волим и мексичку, тајландску, кинеску, турску, кубанску и индијску кухињу. Све те кухиње волим јер сам велики гурман и нећу само пљескавице да једем. Смучило ми се само пљескавице да једем. Ваљда је то тако, људи праве оно што им треба. Срећа моја да мама савршено разуме све што јој причам јер више није ни битно где живим. Битно је шта радим јер знам да имам срећу што поседујем снагу да будем храбра.