У немачком породилишту

Са собом сам понијела мирис опалог лишћа бањалучких липа по којем газе пролазници, редослед зграда у улици којом сам пролазила и све друге лијепе тренутке. Оне оне због којих сам отишла оставила сам забораву.
Кренем даље кроз живот као да сам се родила и живјела баш ту гдје сам сада, јер не кажу џабе, да се на боље лако човјек навикне.
Било ми је чудно да ме на самом улазу дочекају са осмехом. Немам осјећај кривице што сам морала доћи, а не осјећам ни болнички мирис. Нема киоска са новинама, воћем и млијеком. Нико не виче, а ни бијели мантили се не сударају по ходницима.
Чекаоница у овој најстаријој болници у другом најстаријем граду Њемачке подсјећа на библиотеку или читаоницу. На зиду слике беба, велики прозор са погледом на град.
Тишину прекину питање желим ли једнокреветну или двокреветну собу?
Помислих колико ли ће ово да кошта и одговорих да ми је свеједно.

Присетих се како је било први пут кад сам лежала у соби са двије жене истим поводом, али у једном другом породилишту у Бањалуци. Није ми било важно колико нас је било јер се због лоших преграда све чује из сусједне собе гдје су такође била три кревета, плус један помоћни.

Нисам имала жељу осим оне да беба и ја будемо добро и да што прије напустимо болницу.

Молила сам медицинске сестре да ме одведу беби, не у другу собу, него у други дио болнице, гдје је лежала у инкубатору, а оне су се смјењивале и пребацивале ту обавезу или молбу на друге које ће доћи у смјену касније. Требало је смоћи снаге и свака свака три сата у групи са мајкама кренути тим дугачким ходником немоћном дјетету на одељењу интезивне његе.

Онда сједим са десетак жена у хладном ходнику и чекамо да нам врата отвори једна од сестара која нас и не погледа него прича са колегиницама и смије се нешто, као да се труде да се осјећамо нешто криво што смо дошле или као да смо њој нешто дужне што је врата отворила да видимо своју дјецу.
Из мисли ме тргну поглед на зелену, „хотелску” собу са уредно спремљеним креветом. Сестра скину најлон са кревета и показа ми чист ормар, пространо купатило, тв, даљински за спуштање и подешавање кревета, још један даљински за позив медицинске сестре… Насмејах се кад угледах сеф.
Погледам прозор па се сјетим како сам прошли пут у породилишту на клупицу прозора стављала деку јер је децембарски вјетар на Паприковцу хладио собу.
Одем у купатило које припада само овој соби и размишљам како је све једноставно лијепо, чисто пространо и уредно. Размишљам зашто је код нас покидано, старо и пуно жохара, зашто чесме не раде и како смо морале чекати ред на једну туш кабину, јер на једном одјелу само је један туш био исправан.

А није ни важно помислим. Било и прошло, важно да се добро све завршило.
Шта ли ће сутра да ме дочека? Чула сам многе приче како су баш наши доктори и сестре далеко бољи на задатку, па пожелим самој себи да све и овога пута добро прође.
Баш због тога сам и договорила са својом докторицом да буде у сали.  И то није био никакав проблем, то је потпуно уобичајено овдје, без посебне молбе или плаћања. Она Београђанка, а поред ње још један доктор који знајући одакле сам поздрави ме на српском језику, затим анестезиолог, бабица и неколико медицинских сестара.
Некако је много лакше када знам да нисам сама у том тренутку када дијете доносим на свијет. Поред свих ограничавајућих корона околности нико није ни покушао да спријечи оца да присуствује том великом тренутку.

Одмах по доласку у болницу на договарање термина питање у формулару је било да ли отац долази у салу. То се овдје подразумева, као и да послије порода остаје са мном и са бебом до краја дана, да отац прима дијете у руке четири минута након порода и посматра први преглед педијатра.
А код нас?

Морамо да платимо, јер „ваља се” да бебу покажу кроз прозор. За додир свога дјетета још немају цјеновник, али када тата први пут преузме чедо на отпусту  донесе пуну кесу. 
Кад се присетим свог првог порода осећам се тужно што сам била одвојена од бебе и што сам је сама на свијет донијела.

Зашто у нашој болници бебе нису у собама са мајком? Ја не могу годинама да пронађем логичан одговор.
Злочин над емоцијама тек рођеног дјетета.
Доносили су ми  бебу на храњење као да сам флашица са млијеком. С ове стране „гране” беба је са мамом стално. Све је топло и нежно.

Не морам да излазим у ходник да би ми посјета дошла и да сви заједно са свим осталим посјетама и породиљама причамо као на аутобуској станици.
Посете су због короне скраћена на два сата, а тата бира када ће доћи у посету.

Код нас трају пола сата,  у тачно предвиђено вријеме. Ако ми треба да донесе таблете којих нема у болници, у вријеме кад није посета, на улазу код портира мора да плати или да моли и убеђује се са њим.

Жао ми је свих жена које су прошле кроз паприковачку болницу.

И није тачно да се не може другачије. Може да ми објасни и наша сестра гдје ми је дијете, и докторица сама да дође да каже шта треба, а не да је јуримо по ходницима, молимо да прича док она или он жури а проговори само ако „жетон убациш”. Могу они сви да кажу добар дан пацијентима, а не некултурно главе да окрећу.
Сјетим се интезивне његе гдје је лежала моја мала мрвица и оних сестара које забораве дати ручно издојено млијеко, а када га за три сата затекнем оне ми се обраћају као да немам права на питање, а камоли на одговор зашто. А сјећам се врло добро и медицинске сестре која није контролисала прикључену трансфузију, па је угрозила ногу мале моје палчице, није ни извини рекла, али је стално причала како је завршила факултет, чини ми се психологију, али нема посла у струци.

Ја сам у том њеном незадовољству тражила оправдање за њену дрскост према мајкама. Код нас је, на жалост, све иструнуло и душек на кревету, и однос према људима. Све.
Причају да је некада било другачије. Кажу да је сада мало боље него из периода од прије четири и 12 година одакле носим ова моја сјецања, али ја не вјерујем у те приче. 
У једном тренутку доже жена и пита ме шта желим да једем сутра за доручак, ручак и вечеру, набраја ми по три врсте јела, прилог, салата, палачинке, воћне јогурте, врсте меса, врсте рибе, а ја се сјетим једне породиље, која једног дана на нашем клиничком центру рекла: „Ја не знам гдје су они нашли оволико пилећих ногу и крила када нам сваки дан то кувају”.

Дочеках дан да пођем кући из породилишта. Документе и поклончиће за бебу донесу сестре у собу, спремим се и са оцем и бебом напустимо собу. Особље „хотела” љубазно нас поздрави и пожели срећу. Не платиш ништа, јер имаш здравствено осигурање.

Ја мојим цурицама такође пожелим да су здраве и срећне дуго година, а будућим  мајкама другачије искуство.
 

Биљана Вуксан

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика