Девојка из високог друштва

Зигрид сам упознао на необичан начин. У предворју тениског клуба где играм са пријатељима налазили су се и столови за стони тенис. Ни сам не знам због чега пришао сам једном од тих столова а у мене је улетела нека знојава али миришљава девојка. Реаговао сам инстинктивно и обгрлио је обема рукама.

На кратко сам осетио додир њених груди. Она је одскочила и осула читаву паљбу псовки, на француском и немачком. Насмешио сам се и отишао на тениски терен. После тениса испред улаза у свлачионицу стајала је та иста девојка. Позвала ме на кафу као знак извињења за малопређашње псовке. И тако је почело.

Студирали смо различите факултете и становали на супротним деловима Париза, али смо свакодневно били заједно. У Амстердаму смо провели незаборавне дане Ускршњег распуста. Тог лета сам код куће провео само неколико дана да бих се што пре вратио у Париз. Био сам заљубљен у Зигрид и чак помишљао на женидбу, иако сам знао да би се моји томе супротстављали.

Убрзо је дошло до отрежњења. Зигрид ме је за Божић позвала у посету Вирцбургу, њеном родном граду.

На аеродрому у Франкфурту сачекао нас је њен брат. На путу до хотела, сем неколико стандардних фраза и кратког представљања, даљи разговор водили су њен брат и она. Ја као да нисам ни био присутан. Мислио сам да је то нормално, јер се дуго нису видели.

Сместили су ме у старински хотел, а њих двоје су отишли њиховој кући. Зигрид је после подне дошла на ручак и одмах потом отишла уз објашњење да имају родбинско окупљање.

Сутрадан смо ишли у куповину божићних поклона. Успут смо сретали Зигридине познанике. Она би разменила по коју реченицу, али ме није  престављала. Наредног дана било је божићно бдење на које нисам позван. Не бих ни ишао јер сам сматрао да су то породичне ствари.

За сам Божић имали смо брзу вечеру у ресторану у старој винарији. На други дан Божића Зигрид је дошла са братом и отишли смо да разгледамо велико виногорје. После смо имали традиционални виноградарски ручак.

Кад смо се враћали у мој хотел Зигрид је нехајно рекла: „Ово је наша кућа, показујући једну велику зграду у неокласичном стилу. То је је погодило као гром из ведра неба.

У хотелу сам сложио коцкице и схватио да постоје две Зигрид. Једна у Паризу, заљубљена, пуна интересовања са широким погледима на живот, и она права у свом родном месту Вирцбургу у Немачкој.

Из  хотела сам одмах позвао аеродром и вратио се у Париз.

Зигрид је после на разне начине покушавала да ме контактира, али сам је отписао. Размишљајући о њој сетио сам се приповетке Лазе Лазаревића „Швабица”.

Милан Ћук

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика