Алекова последња утакмица

Јутарњи преглед хотелског комплекса прекинуо сам на 27. спрату, код апартмана 2703 из кога сам годинама осећао рески мирис запршке мађарске кухиње.

Прво сам угледао дугачка болничка колица-кревет, медицинаре у зеленим оделима и забринуто лице Алекове супруге Меги, која је унезверено извиривала иза леђа екипе хитне помоћи. На болничком кревету на точковима у белој постељини, умотан у бело платно и на два места каишем увезан, са лицем бељим од беле постељине лежао је Алек.

Алека и Меги познајем дуже од 10 година. Прво је потписао пред матичарем, а потом и за први тим ‚‚Хонведа” из Будимпеште 1956. године, а већ следеће године пребегли су у Суботицу. Ту су остали шест месеци, па још шест у Босни, негде близу Сарајева, а потом их пребацују у Аустрију у велики емиграциони камп. Одатле их пут води до Ђенове и бродом даље, преко великих вода и малог избора, у Америку или Аустралију.

Сличну исељеничку причу спомињали су ми бројни наши исељеници из тог времена. Неки нису хтели у војску, а неки нису хтели да са младом супругом ноћи проводе заједно да старом баком у малој кухињи. Неки су одустајали од намере да запале ватру властитог огњишта и гледали да запале што даље а да нису ни знали шта их чека. Нису знали шта хоће, али су били сигурни шта неће.

Сви памте име прве учитељице, ампер супу, црне медењаке и име брода из Ђенове на путу за луку Фриментл у Перту у Аустралији, одакле су упућивани ка Мелбурну и новом животу. Памте сваки детаљ путовања које је трајало „само један месец” како би Меги увек нагласила. Из њихових прича то једномесечно путовање ми је деловало лакше, боље, као мали излет у односу на моје 24 сатно ломатање авионима до Београда.

Причали су ми детаље путовања. Памте муку са морским и другим  болестима, посне чорбе од кромпира, ударе ветра и жестину таласа. Раздвојеност мушких и женских кабина у потпалубљу. Ни данас ми није јасна она њихова земљакиња из Дебрецина коју је у Перту чекао нестрпљиви вереник, а она са брода отишла са новим изабраником у нови живот.

- Само смо по дану били заједно”, чудила се Меги, на шта би Алек само кратко додао:

- Па то ти је то.

Редовну јутарњу контролу успорио бих близу 27. спрата. Мој војвођански њух непогрешиво би детектовао неодољиви мирис мађарског гулаша. И увек је било разлога да се сврати и нешто поправи, помери, замени прегорела сијалица, или макар да се удели осмех или комплимент добрим домаћинима и лепом дану.

Љубазан позив, мали одмор, домаћи густи сок и тањир се не одбијају, поготово ако се зна када треба банути.

Први удар љуте запршке подсети ме на моју Панонију, чарде, песме, чардаше и тамбураше и обесну игру мађарских чикоша, на неком од бројних панађура моје младости.

Држањем, облачењем, величином апартмана и удобним намештајем говоре да су се одавно одвикли од заједничке, лимене бараке, близу луке Фриментл у Перту и прве скромне куће у мелбурншкој четврти Ричмонд. Било је видљиво да им је остало више новца него корака испред, али нису журили да потроше ни једно ни друго. Држали су се једно за друго и држали су се добро. Витка  стаклена витрина, као што су они били у младости, била је заклоњена масивним тв кабинетом, каквих је данас све мање као и оних који су их давно поставили.

На моје упите Алек би брзо превалио пар корака до угла, а већ је превалио осамдесет. Заштићени од прашине и заборава спортска колекција, избледелих фотографија, диплома, пехара, медаља. Алек, већ добро оронуо, са прозрачним лицем, косом и стасом се исправи, испрси и сигурнијим гласом ми издекламова:

- Грошич, Ракоч, Ларант, Бањал, Божик, Котас, Будај, Кочиш, Тичи, Пушкаш, Цибор. То је најбољи састав Хонведа и кичма мађарске репрезентације, а онда ми показа себе и све клубове Мелбурна где је играо полутку, са завидним бројем утакмица још од подмлатка Хонведа.

Пре неколико година свратио сам Миланом, хотелским мајстором, због неке озбиљније поправке. Он је из малог босанског градића са великом фабриком из долине Лашве. Слушао сам га како се Меги жали на болест своје супруге Зорке. Тада је Меги рекла да је то и њено име на мађарском. Изашли смо. До лифта сам Милану навео више женских мађарских имена. И на свако је одрично вртео главом.

- Сад ћу ја њу упитати:„Шефтелијо моја, како се зове она твоја имењакиња Меги на мађарском?”

-Хајналка.

Алек је играо за грчке и италијанске клубове у Мелбурну, (Ричмонду и Карлтону), а највише се дружио са нашима. Знао је доста наших речи. У Суботици је за шест месеци месеци научио мање него у малом градићу изнад Сарајева, коме нису запамтили име. Сећају да почиње са С и упамтили су га по хладноћи и снегу и леденим ветром, горим од оног северца мађарских пустара. За годину боравка код нас и дружењема с нашима у Аустралији Алек је имао солидан фонд наших речи.  

Прву кућу су му купили грчки пиљари после освојеног првенства, а наредне године опремили Италијани, власници ресторана, када је прешао код њих.

Меги је била изабраница и његова љубав, а фудбал -  живот.

- Ми смо побегли 1957, а Ференц Пушкаш 1958. две године после ‚‚мађарске револуције”, говорио је Алек.

- Био је моје висине, нешто преко 170 сантиметара, а као капитен чувене мађарске „лаке коњице”, достигао је планетарне фудбалске висине. Прославио је и „Хонвед”, мађарску репрезентацију, али и „Реал” из Мадрида. Увек би причу завршавао без даха декламовањем у низу најбољих једанаест „Хонведа” које сам временом и ја научио као и мојих: Шошкић, Јусуфи, Михајловић...

Када би се дохватио даха завршио би враголастим, младалачким осмехом и кретњом раменима и речима ј… га, или би прво потегао ту нашу чувену поштапалицу, па тек онда би удахнуо ваздух.

Често смо седели на пространој тераси њиховог апартмана, који је високо лебдео изнад Пацифика. Били смо из две земље, седели на тераси треће и обојица загледани у немирне воде Тихог океана, чији су игричави таласи неуморно и бучни, хитали ка нама и згасли на широкој лепези пешчане плаже Срферс Парадајза. Док нам је иза леђа дремала Меги и луксуз његовог апартмана често ми је знао рећи.

- Ово је добра земља. Запамти, овде је сиромашан само онај ко сам изабере да то буде.

Разговор би завршавали празним чашама густог домаћег сока, које нам је Меги дотурила и дугим ћутањем, обојица загледани у бескрај пучине. Он је у измаглици даљине тражио Хонведов стадион у Будимпешти, а ја навиривао да докучим јесу ли се вратиле роде на бандере на углу улица Ивана Милутиновића и Буде Томовића у мом Равном Селу.

И само тада и ја бих потегао ту, нашу и Алекову поштапалицу, некад пре, а каткад после дубоког уздаха: Ј... га Алек. Тада би му се очи и осмех раширили као пустаре чим се прође Сегедин и његов Кишкунхалас на путу за Будимпешту.

Звуцима тихе најаве аларма отворише се врата лифта број четири на 27. спрату. Пре него што су пословични медицинари кренули својим послом замолио сам их да стану на тренутак. Алек ме је гледао ситним, упалим, округлим очима. Није успевао да подигне руку, само се пар прстију, белих и прозрачних одвоји и пропе из белине болничког кревета.

- Алек, заказали смо у суботу утакмицу против оних левата из Бродбича. Пожури назад!

Лице мог старог, мађарског пријатеља, Алека је бојом и изгледом показивало где се упутио и шта је наумио. Успе подићи прсте, подупревши их осмехом широким као наша Панонија и кришком наде у одсјају, као млад месец над мојом Бачком.

И тада му се једва чујно пропе и оте глас и допуза до мене: „Ј… га, Ла-зар”.

Од тада нерадо залазим на 27. спрат луксузног хотелског комплекса у Срферсу на Голд Коусту.

Бар да га упитах за крштено мађарско име, морао га је имати. И увек ми навиру имена: Ференц Пушкаш, Шандор Кочиш, Јозеф Божик, Ђула Грошич и мој мађарски пријатељ који им се придружио.

Лазар Ковачић, Голд Коуст Аустралија 

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика