Господар прокоцканих шанси

Било јој је око тридесетак година и зрачила је лепотом зреле жене. Праменови плаве косе савршено лепо падали су по њеном маленом лицу. Ти прамичци косе поигравали су се са обрвама и трепавицама, сметали јој да дрска и поносна њише главом, терали је да их сваки час спутава покретом десне руке и смешта их иза уха.

У њеном оку бес. Кратко је наручила дупли џин и видело се да некога чека.

Наточио сам јој пуну чашу „Бомбајског сафира”, заденуо у њега кришку лиме и оставио је на миру. На њену жалост, изгледа нисам био једини те ноћи.

Вртела је нервозно свој телефон, куцкала поруке агресивно и у журби, бацала га неколико пута о мој шанк, да би га на крају угасила. Из кестењастих очију потекле су две малене сузе. Брзо их је обрисала, дубоко уздахнула и сручила у себе преостали џин.

– Требаће Вам још једно, рекох јој стављајући испред ње још једну чашу.

– Хвала, процедила је кроз зубе и кисели осмех.

– Ту сам ја ако затреба још која тура. Али немојте плакати и бити тужни. Самоћа уме да буде друг. Она вам некада шапне и покоју магичну формулу за срећу.

Погледала ме је као што ме обично гледају људи који пред собом виде чудака.

– А ви мислите да ја могу бити срећна?

 – Дубоко верујем у то. Само немојте наудити својој души. Све остало што треба десиће се само.

– Имате симпатичан нагласак, чини ми се. Одакле сте?

– Из земље чије бисте име са муком срицали. То Вам нећу рећи.

– Нисте Рус?

– Не.

– Колико има од када сте отишли?

– Ни мало ни много. Скоро па осамнаест година.

– То је јако пуно. Ја сам студирала у Шпанији две године. Било је прелепо али било ми је јако тешко када сам напустила кућу. После те две године једва сам дочекала да се вратим.

– Само има једна мала разлика између мене и Вас.

– Која то?

– Ја сам само отишао. Али никада нисам напустио. Никада. Ни у мислима, ни у сећањима, ни у разговорима, ни у молитвама. И када сам одлазио ја сам тако морао, само да бих следио себе. Можда се управо због тога још увек нисам вратио, још увек тумарам и тражим понеки делић себе који ми недостаје.

– Пуно сте патили?

– Можда сам се понекад мучио више него што сам морао. Чинило ми се каткад да сам на ивици својих снага. Седео бих понекад испред компјутерског монитора и задњим атомима снаге спречавао себе да коначно притиснем дугме за куповину карте за повратак.

Мучио сам се, дакле, то признајем. Мучио сам и себе и друге. Али патио нисам никада. Онај који је решио да следи себе не може да пати. Све је то ствар снаге и ума, игра воље и дисциплине, да се изгура још један дан а да се не полуди. Оно што ужасава, међутим, то је помисао да ће то потрајати вечно. А вечност, на срећу, не постоји.

– Не?

– Заправо, вечности има али ништа не траје вечно. Живот је, у ствари, сличан дечијој игри кликера. Сударе се те шарене лоптице, измешају, одбијају једна од друге и напослетку оде свака на своју страну. А онда дође неки клинац, покупи их и стави у џеп. И ту су опет све заједно.

– А самоћа?

– Познајем је. Ми смо јако добри пријатељи.

– Не бојите је се?

– Зашто бих. Ње се боје само они који је никада нису упознали, попут Вас.

– А зашто мислите да је ја не познајем?

– Сувише сте лепи да бисте били сами.

– Ух, сувише ласкате. Али добро, реците ми ви онда каква је она. Од када сте пријатељи?

– Одувек. Од детињства. Од када су ме сви остављали, исмејавали, игнорисали, правили се да ме не примећују. Жао ми Вас је. Тако сте лепи, сигуран сам да је никада до краја нисте осетили. Ви просто не знате како је то. Не знате како се осећа дечак са којим нико не жели да се игра. Ни како изгледа бити одбачен а волети оне који одбацују. Ни како изгледа подсмех због одеће која се никоме не допада. И верујте, неизмерно ми је жао што немате та искуства.

А то је, напослетку, ипак парадокс. Ви се можете с друге стране осетити и самом и усамљеном. Ја не могу. И када седим сам, самоћа је увек ту, поред мене. Она својим чудним начинима изгледа да бира уврнуту врсту људи попут мене и даје им неизмерну снагу.

– Снагу за шта?

– Снагу да закораче. Да прескоче линије иза којих их не чека нико. Да се поигравају са тим границама као да оне не постоје. Даје им лакоћу за плесање по асфалту живота, даје им лукавост да се поигравају са другим људима. Прави од њих и пудлице и звери.

– Пудлица или звер, занимљиво. А шта Ви више волите да будете, пудлица или звер?

 – Звер.

Седела је још мало ћутке испијајући џин и гледајући ме како чистим шанк.

– Хвала Вам на разговору, рекла је пружајући кредитну картицу. Било ми је задовољство.

– Задовољство припада мени. Не дешава ми се да сваке вечери упознајем уплакане лепотице. Послужићете ми као инспирација.

– Инспирација? Како то мислите?

– Па мислим да би било лепо да ми допустите да Вас изведем на вечеру.

– Искрена да будем, шансе Вам и нису толико лабаве као пре двадесетак минута.

– Искрен да будем, не радујте се превише. Ја сам господар прокоцканих шанси. Али знате шта, бићу ја и сутра овде, у ово исто време, и чекаћу Вас. Али пре тога пустићу Вас да сами изаберете.

– А шта то?

– Између моја два обећања. Уколико дођете обећавам да ћу Вас водити у национални ресторан једне земље чије име бисте са муком изговарали. Тамо служе одлична вина, а усуђујем се да кажем да сам прилично добар водич кроз кухињу ове измучене нације. Пронаћи ћемо и неки специјалитет за вашу душу и тело.

– А ако не дођем?

– У том случају обећавам Вам да ћу написати причу о Вама.

Предраг Рудовић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика