Селфи са магнолијом

Када се протресе РЕЧНИК ТОРОНТА испадну неке речи које се претворе у слике.  То раде намерно. Ту методу користе да их лакше упамтимо.

The sun

Могло би се рећи да је сунце кренуло пре јутра, које се, тек сишло са месечевог уштапа, још увек развалачило на хоризонту изнад језера Онтарио, тамо негде далеко, где оно истиче у реку Saint Lawrance. Оно има свој план за данас.

У подне ће одморити на сунчаном међашу без сенке, можда баш изнад Evergreen Brick Works, старе циглане. Поделиће црвене, жуте и зелене индексе УВ зрачења, а онда са собом понети међаш самокрет и запалити на ноћном небу прве холограме звезда. За оне који ће у њиховим положајима прочитати своје судбине.

Magnolia

У дворишту у уличици Meadow је једна млада магнолија. Бела магнолија. Искористила је прве топлије априлске дане да процвета. Ја то за себе не могу да кажем.

Загазио сам одавно у неке деценијске воде. Али сам уграбио прилику да прославим рођендан. Можда је уграбити ружна реч, јер ће те помислити да се нешто журим са прославама рођендана.

О томе ја не одлучујем. Изнад мене је Министарство за рођендане. Сем тога април је мој рођени месец. Обожавам га. И априлски поклон сам добио. Белу магнолију. Ону, из улице Meadow.

Одох да направим селфи. Можда ћу са магнолијом изгледати шармантно. Мислим да имам довољно шарма за још коју годину.

Timer

Никада до сада нисам видео часовник који тако равнодушно посматра проток времена као што је овај на зиду куће број 1017 у улици Kingston Road.

То је један стари сат, са много искуства. Оставио је казаљке на 17:15 и отишао на чај. Мени је тај гест симпатичан. Стварно. И то време стајања. Могу пред њим да скакућем у садашњости до миле воље. За мене је то у суштини довољно. Статус - ни млађи ни старији. Бар за неко време.

Have a good day

Један је човек, када сам прошао поред њега, добацио have a good day. Седео је на тротоару, брадат, са капом  у крилу. И неким ситнишем у њој.

У џепу нисам имао ни цент. Просуо сам само један кисео осмех извињења. Недовољно. Ни за њега. Ни за мене.

General Rehearsal

Ех, а ви као да никада нисте имали поподневну генералну пробу спавања. Ја не желим да ми пропадне цела ноћ само због тога што нисам довољно увежбао неке делове сна да бих се следећег јутра пробудио са осећајем да сам џабе спавао.

Зато редовно присуствујем генералним пробама, сваког поподнева, после ручка. И обавезно попијем ракијицу. Као прелудијум. Потпуно спреман пред премијеру

Са позитивном тремом. Као свака одговорна особа.

The loved one

Сањао сам да сам вољен. Будим се необично живахан.Скоро бестежинско јутро у високом плаветнилу. Тост намазан путером и медом. Имати такав сан је привилегија мојих година. Улазим у седамдесет пету. Са разнобојним пилулама. На столу.

Бити вољен и у сну је добра ствар. Безболна.Помилујем папагаја. Мислим да и он има сличан осећај. Чупка ми браду.

The mirror

Не могу а да ујутру не сусретнем свој поглед у огледалу. Тамо у ходнику. Понекад се вратим корак два уназад са сумњом да сам то ја. Срећом, такви тренуци су ретки. Онда се опустим, и радим оно што свако од нас ради кад устане.

Мислим, углавном не баш нешто срцепарајуће.Кувам кафу. Срчем гласно. Са видним уживањем.

Баш је лепо видети себе. Неког ко ти не мисли зло. Требало би чешће да бацим поглед на себе. Бар три пута дневно. То би заиста било лековито. Јутрос ми је био довољан само један поглед.

Пре него што се обучем, ускладим боје гардеробе. Закључам врата, (два пута проверим да ли сам то заиста урадио), и изађем на улицу. Уздигнуте главе. Не превише.

Једним оком пратим свој ход, за сваки случај. Морам да будем у добром стању кад се вратим. То заслужујемо обоје. Огледало и ја. Сложићете се са мном. Сем ако сте неки намћор. Или ако се сами себи дојадили.

The hat

Купио сам шешир. То је један фини шешир. Није кичаст. Нимало јефтин и стоји ми као да је по мојој мери, иако пише all size hat.

Ако видите неког ко отмено изгледа са шеширом помислите да смо се срели.

У декларацији пише да је smart hat. Има скривен џеп. Waterproof pocket. За неку ситницу. Ја сам ставио папир са мојим бројем телефона. Ако се изгубим. Чак иако га пронађете без мене. Неко ће се већ јавити. У оба случаја.

Миодраг Топић, Торонто

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика