Продао сам душу за шаку долара у Аустралији

Мој познаник Абориџин Боб много пута ми је предлагао да за неки викенд одем са њим у његово родно село. Посаветовао сам се са пар пријатеља да ли је то лудост или можда опасност, али кад су ме сви уверили да то може да буде врло занимљиво одлучим да се упустим у ту авантуру.

Путовање старом „тојотом” трајало је добрих шест сати. Поред инсистирања домаћина да спавам у његовој сеоској колиби одлучио сам се да будем две ноћи у малом хотелу у оближњем градићу.

Село, односно десетак разбацаних колиба је деловало као изгубљено у времену.

Главни утисак су многобројна деца која трчала унаоколо и играла се, док они старији седели испред колиба. Сви они су носиоци неких социјалних помоћи, а пиво је дефинитивно доминантни производ који се тамо конзумира. Од хране је специјалитет уловљени гуштер којих има довољно и лако се хватају. Пријатељ ми је предложио, кад сам већ тамо, да обавезно купим и слику од локалне уметнице која је позната и цењена.

Тако одосмо да колибе старе Абориџанке да купим слику, међутим слика није било на продају јер је све продала, а ништа није насликала пар дана, јер није имала снове. Наиме, правило код сликара Абориџана је да искључиво сликају снове. Срећом или несрећом сутрадан ме пријатељ обавештава да је сликарка синоћ имала сан, тако да ће данас да слика.

Одлазимо поново на исто место и имао сам изузетну прилику да гледам како Абориџинка ствара. Платно по мало и неправилног облика, али ипак личи на правоугаоник је на земљи. Са стране је упаљена ватра која јако дими на све стране, а она у заносу, трансу, набада штапиће у боје и слика тачкицама по платну. Нешто само мумла или можда и пева.  Онај дим има неки чудан мирис и удара у главу.
После пар сати слика је готова. Изгледа ми чудно, кенгур у небу међу облацима. Боб ми каже да платим пет стотина долара.

Мени то изгледа јако скупо, али да се не брукам одлучим да ипак купим, видим да ме израдише ови Абориџини, али тако ми и
треба.

Док смо се возили натраг чујем причу о уметници. Она је наводно позната и слике су јој у многим галеријама, а све паре шаље деци
у Сиднеј. Мој комшија и пријатељ чврсто верује да је она од духа одабрана и да има натприродних моћи, а да њене слике имају моћ, да је дух у њима.

Одлучио сам се да платно окачим у спаваћој соби. Ваљда под утицајем приче имао сам утисак да слика некако зрачи и неком енергијом пуни простор. Те сулуде мисли сам чувао само за себе, а онда ми је ћерка, тада девојчица, рекла да јој се увек кад погледа слику чини да кенгур
лети кроз облаке и да она види како се креће.

Под утицајем свега имао сам осећај увек кад уђем у собу као слике дуне неки благи топли ветрић, није то неко чудо него сугестија чини своје.

Једнога тужног дана у посети ми је био пријатељ који се по мало разуме у абориџанску уметност и рекао ми је да ако је стварно ауторка позната могао бих лепе паре да добијем за слику. Назовем галерију, објасним ситуацију, а они ми кажу да сликам платно и пошаљем им, па ће онда моћи да ми приближно одреде вредност.  

Урадим то исто са још једном галеријом за сваки случај. Брзо ми стижу процене, једна две, друга чак три хиљаде долара. Зовнем овог скупљег, а он каже да ипак прво мора уживо да види слику да потврди вредност. Дође ми тако тај продавац и успем чак да добијем још петсто долара. Лепе паре, одмах сам деци покуповао лаптопове и мобилне, остало је пара и за трошак.

После недељу дана одем у манастир да се исповедим архимандриту, мом добром пријатељу и духовнику. Испричам му причу и додам да се осећам кривим што сам слику продао, па му неспретно упоредим себе са Јудом који је продао Христа за двадесет сребрњака.

Што би рекли у мом Београду, пукнем ту пред њим. Кажем му да смо ми сви, а ја сигурно, продали душу за проклете паре. Много сам пута у животу грешио, као ваљда и сви, никог без греха нема, али сам осећао да ми је ова продаја највећи грех до сада.

Старешина манастира ми смирено објасни да то није грех јер је слика била испуњена паганским духовима, а не хришћанским и да је и боље што сам је продао и да ће ми Бог сигурно опростити грех, а кога по њему није ни било.

Можда ми Бог опрости, али ја себи опростити нећу.

Предраг Вучинић, Мелбурн

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика