Узораћу дедине ледине

Све ће оне отићи и на крају ћу остати сам. Ако тако треба нека тако и буде. Нека самоћа буде први предуслов за мир. Смирићу се. Скрасићу се негде. Вратићу се ако треба, када за то дође време. И бићу још чуднији него када сам полазио.

Можда ће бити и неке доброте у мени. Узораћу дедине њиве, засадићу ту неко воће и винограде, пећи ћу ракију, сазидаћу подрум, пунићу бурад вином и правићу вечере за пријатеље. И никоме нећу говорити зашто сам се вратио, шта сам све доживео и шта ме је изменило.

Нећу им рећи да сам се уморио. Нећу признати да старим и да ми узбуђења више не пријају. Нико неће ни наслутити да сам после свега пожелео мир.

И опет ћу нестајати. Док ме буде нигде ме неће бити! Све ће то бити тако од пролећа до јесени, а онда ћу зиме проводити на Карибима, без сталног места, лутајући, обилазећи рупчаге у којима се пије јефтини рум, проводећи јутра и вечери загледан у одраз сунца на пучини.

И ћутаћу. Можда каткад и ревносније од монаха који су дали завет ћутања. Почећу да слушам класичну музику. То је као да слушаш неку гласну тишину. Битно је само да нема речи, да једино вибрације говоре.

Шум таласа тргао ме је из магновења.

„Добро је да вечерас нисам на мосту 'Голденгејт' у Сан Франциску”, помислио сам. Вероватно бих пролазницима личио на једног у низу очајника који мисле да се спас од живота може потражити у таласима океана. Овако, наслоњен на ограду моста „Дос Приче једног емигранта 143 Херманос”, који спаја стари и нови део Сан Хуана у Порторику, само сам један од замишљених пролазника.

Далеко сам ја од очајника. Али овај бег на Карибе краси посебна врста самоће. И зато гледам у модру воду Карипског мора и покушавам да у његовим таласима удавим понеку мисао и понеко сећање.

Давим мисли да не би удавиле оне мене.

Неких годину дана раније, у клуб дечака који одрастају без очева учланио сам и широких руку дочекао једног малог косооког осмогодишњака. Малишан и ја смо се најпре дуго одмеравали, дуго били опрезни и неповерљиви један према другом. Али примио сам га у свој живот, бар накратко, са надом да ће моје дечачке сузе сада бар нечему користити.

Све ћу му показати, надао сам се.

Одучићу га од игре луткицама. Купићу му кошаркашку лопту. Водићу га на тренинге борилачких вештина. Памтиће ме по првој упецаној риби, по увођењу у вештине билијара, по наређаним шаховским фигурама.

Одучићу га од гледања телевизије и играња игрица на ајподу. Природа! Много природе! Вожње бициклима, прављење праћки (којима се никако, никако не смеју гађати птице), прављење воденица од кукурузовине.

И кликери. „На троугао”, „на линију”, „на рупу”. Научићу га тој заборављеној дечачкој игри уз коју сам се научио и првим коцкарским правилима, јер смо у школским двориштима очокутане стакленчиће стављали на линије као улог.

Научићу га како да се носи с будалама у школи, како да флертује са девојчицама, шта да им каже када га буду задиркивали зато што је косоок и различит од других. Помоћи ћу му да се снађе после прве туче, научићу га како да фолира у пићу, свађаћу се са наставницима ако га киње. Неће имати оца али ће имати пријатеља...

Али лепа Вијетнамка је ипак била неумољива.

– Нема проблема. раскинућемо, иди где хоћеш. Али поред тебе одраста један мој пријатељ.

– Па шта с тим?

– Пусти га да се игра са мном понекад ако жели

– Збогом Нико.

– Чекај бре... а карте за Порторико...

Место поред мене у авиону ипак је остало празно. Дебела будала поред мене је хркала не слутећи како нам се посрећило да седиште између нас остане празно. Дебељку је пријао вишак простора.

Протекла је мирна недеља на маленом острву Вијекез. Острво се још увек опорављало од прошлогодишњег урагана, а ја сам везивао своју љуљашку о оближње палме и од раног јутра у себе убацивао малене флашице „Короне”.

И сада поново повратак... Ако се има где. Док се ноћ лагано спуштала на Сан Хуан мени се није мицало никуд. Није ми се ишло, није ми се остајало, није ми се спавало... није ми се радило ништа.

Све је то моја кривица, мислио сам. Увек си сам себи крив. И када мислиш да ниси увек си, упркос свима и свему, једино ти крив.

Али морам опет однекуд да почнем. Ваља ми сутра поново летети.

Ваља се маћи са овог моста и вратити се у реалност. Из џепа сам извадио телефон и намакао малене слушалице на уши. На „јутјуб” апликацији укуцао сам „Für Elise”.

Не слушам често класичну музику, али те вечери ми се слушала тишина. Гледао сам још неколико тренутака у море, а онда сам се лаганим корацима упутио ка старом делу Сан Хуана.

Шетало ми се маленим уским улицама, улазило ми се у неку од локалних кафана, седело ми се самом за шанком за којим ме нико неће познавати нити ишта питати. А време, место, ноћ, све је било савршено за то.

Предраг Рудовић 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика