Uzoraću dedine ledine

Sve će one otići i na kraju ću ostati sam. Ako tako treba neka tako i bude. Neka samoća bude prvi preduslov za mir. Smiriću se. Skrasiću se negde. Vratiću se ako treba, kada za to dođe vreme. I biću još čudniji nego kada sam polazio.

Možda će biti i neke dobrote u meni. Uzoraću dedine njive, zasadiću tu neko voće i vinograde, peći ću rakiju, sazidaću podrum, puniću burad vinom i praviću večere za prijatelje. I nikome neću govoriti zašto sam se vratio, šta sam sve doživeo i šta me je izmenilo.

Neću im reći da sam se umorio. Neću priznati da starim i da mi uzbuđenja više ne prijaju. Niko neće ni naslutiti da sam posle svega poželeo mir.

I opet ću nestajati. Dok me bude nigde me neće biti! Sve će to biti tako od proleća do jeseni, a onda ću zime provoditi na Karibima, bez stalnog mesta, lutajući, obilazeći rupčage u kojima se pije jeftini rum, provodeći jutra i večeri zagledan u odraz sunca na pučini.

I ćutaću. Možda katkad i revnosnije od monaha koji su dali zavet ćutanja. Počeću da slušam klasičnu muziku. To je kao da slušaš neku glasnu tišinu. Bitno je samo da nema reči, da jedino vibracije govore.

Šum talasa trgao me je iz magnovenja.

„Dobro je da večeras nisam na mostu 'Goldengejt' u San Francisku”, pomislio sam. Verovatno bih prolaznicima ličio na jednog u nizu očajnika koji misle da se spas od života može potražiti u talasima okeana. Ovako, naslonjen na ogradu mosta „Dos Priče jednog emigranta 143 Hermanos”, koji spaja stari i novi deo San Huana u Portoriku, samo sam jedan od zamišljenih prolaznika.

Daleko sam ja od očajnika. Ali ovaj beg na Karibe krasi posebna vrsta samoće. I zato gledam u modru vodu Karipskog mora i pokušavam da u njegovim talasima udavim poneku misao i poneko sećanje.

Davim misli da ne bi udavile one mene.

Nekih godinu dana ranije, u klub dečaka koji odrastaju bez očeva učlanio sam i širokih ruku dočekao jednog malog kosookog osmogodišnjaka. Mališan i ja smo se najpre dugo odmeravali, dugo bili oprezni i nepoverljivi jedan prema drugom. Ali primio sam ga u svoj život, bar nakratko, sa nadom da će moje dečačke suze sada bar nečemu koristiti.

Sve ću mu pokazati, nadao sam se.

Odučiću ga od igre lutkicama. Kupiću mu košarkašku loptu. Vodiću ga na treninge borilačkih veština. Pamtiće me po prvoj upecanoj ribi, po uvođenju u veštine bilijara, po naređanim šahovskim figurama.

Odučiću ga od gledanja televizije i igranja igrica na ajpodu. Priroda! Mnogo prirode! Vožnje biciklima, pravljenje praćki (kojima se nikako, nikako ne smeju gađati ptice), pravljenje vodenica od kukuruzovine.

I klikeri. „Na trougao”, „na liniju”, „na rupu”. Naučiću ga toj zaboravljenoj dečačkoj igri uz koju sam se naučio i prvim kockarskim pravilima, jer smo u školskim dvorištima očokutane staklenčiće stavljali na linije kao ulog.

Naučiću ga kako da se nosi s budalama u školi, kako da flertuje sa devojčicama, šta da im kaže kada ga budu zadirkivali zato što je kosook i različit od drugih. Pomoći ću mu da se snađe posle prve tuče, naučiću ga kako da folira u piću, svađaću se sa nastavnicima ako ga kinje. Neće imati oca ali će imati prijatelja...

Ali lepa Vijetnamka je ipak bila neumoljiva.

– Nema problema. raskinućemo, idi gde hoćeš. Ali pored tebe odrasta jedan moj prijatelj.

– Pa šta s tim?

– Pusti ga da se igra sa mnom ponekad ako želi

– Zbogom Niko.

– Čekaj bre... a karte za Portoriko...

Mesto pored mene u avionu ipak je ostalo prazno. Debela budala pored mene je hrkala ne sluteći kako nam se posrećilo da sedište između nas ostane prazno. Debeljku je prijao višak prostora.

Protekla je mirna nedelja na malenom ostrvu Vijekez. Ostrvo se još uvek oporavljalo od prošlogodišnjeg uragana, a ja sam vezivao svoju ljuljašku o obližnje palme i od ranog jutra u sebe ubacivao malene flašice „Korone”.

I sada ponovo povratak... Ako se ima gde. Dok se noć lagano spuštala na San Huan meni se nije micalo nikud. Nije mi se išlo, nije mi se ostajalo, nije mi se spavalo... nije mi se radilo ništa.

Sve je to moja krivica, mislio sam. Uvek si sam sebi kriv. I kada misliš da nisi uvek si, uprkos svima i svemu, jedino ti kriv.

Ali moram opet odnekud da počnem. Valja mi sutra ponovo leteti.

Valja se maći sa ovog mosta i vratiti se u realnost. Iz džepa sam izvadio telefon i namakao malene slušalice na uši. Na „jutjub” aplikaciji ukucao sam „Für Elise”.

Ne slušam često klasičnu muziku, ali te večeri mi se slušala tišina. Gledao sam još nekoliko trenutaka u more, a onda sam se laganim koracima uputio ka starom delu San Huana.

Šetalo mi se malenim uskim ulicama, ulazilo mi se u neku od lokalnih kafana, sedelo mi se samom za šankom za kojim me niko neće poznavati niti išta pitati. A vreme, mesto, noć, sve je bilo savršeno za to.

Predrag Rudović 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika