Маро моја

Четвртак јутро, напољу минхенски минус заледио природу. Зубато сунце говори ми да је време да се прикључим из кућног офиса и почнем нови радни дан.
Зауставља ме порука са „Воцапа”. Пише ми брат од стрица: „Селе, јутрос у пола пет, умро је мој тата.”

Време је наједном стало. Вратило ме у дане када сам била Мара.

Маро моја!
Тако ме је звао само мој чича Здравко. Била сам његова Мара коју је бескрајно волео. Поред своја два сина била сам му ћерка коју није имао. Увек ме је са собом свугде водио.

Маро моја, на плажи свакога распуста, док трчим боса по врелом песку, хвата ме за мршаву руку и маже кремом да не изгорим од јаког сунца.

Маро моја, сваке године на планини док ми зебу руке а он их узима, брише снег и греје их својим топлим дахом. 

Маро моја, док седимо у дворишту на Бановом брду а он ме пита да ли сам приметила како деда Душан, његов деда, мој прадеда, има нежну кожу?  Објашњава ми да је то због тога што је деда, прелазећи голготу са српском војском 1915. године, скидајући мокре и залеђене ствари са себе, скидао и своју залеђену кожу. Зато му је после била нежна.

Питала сам се као дете, да ли је тако са свим осталим стварима у животу? Да ли кроз муке и страдање долазимо до мекшег и лепшег, нечега што ће  нас обележити и учинити бољим? Још тада сам научила да је одговор - да.
Зовем се Мирјана. Палим свећу. Зовем брата.

Гледам кроз прозор а минхенска зима и даље иста.

Све је исто, сем мог срца које никад више неће чути: Маро моја. 

Остаје нежност, остаје осећај куће, дома, Србије, себе, своје деце која ће даље памтити.

Седам за радни сто и укључујем компјутер. Чека ме гомила непрочитаних мејлова. Чека ме живот, али ја и даље чујем - Маро моја.

Ипак се смешим. Вечнаја памјат.

Мирјана Вујиновић, Минхен

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика