Maro moja

Četvrtak jutro, napolju minhenski minus zaledio prirodu. Zubato sunce govori mi da je vreme da se priključim iz kućnog ofisa i počnem novi radni dan.
Zaustavlja me poruka sa „Vocapa”. Piše mi brat od strica: „Sele, jutros u pola pet, umro je moj tata.”

Vreme je najednom stalo. Vratilo me u dane kada sam bila Mara.

Maro moja!
Tako me je zvao samo moj čiča Zdravko. Bila sam njegova Mara koju je beskrajno voleo. Pored svoja dva sina bila sam mu ćerka koju nije imao. Uvek me je sa sobom svugde vodio.

Maro moja, na plaži svakoga raspusta, dok trčim bosa po vrelom pesku, hvata me za mršavu ruku i maže kremom da ne izgorim od jakog sunca.

Maro moja, svake godine na planini dok mi zebu ruke a on ih uzima, briše sneg i greje ih svojim toplim dahom. 

Maro moja, dok sedimo u dvorištu na Banovom brdu a on me pita da li sam primetila kako deda Dušan, njegov deda, moj pradeda, ima nežnu kožu?  Objašnjava mi da je to zbog toga što je deda, prelazeći golgotu sa srpskom vojskom 1915. godine, skidajući mokre i zaleđene stvari sa sebe, skidao i svoju zaleđenu kožu. Zato mu je posle bila nežna.

Pitala sam se kao dete, da li je tako sa svim ostalim stvarima u životu? Da li kroz muke i stradanje dolazimo do mekšeg i lepšeg, nečega što će  nas obeležiti i učiniti boljim? Još tada sam naučila da je odgovor - da.
Zovem se Mirjana. Palim sveću. Zovem brata.

Gledam kroz prozor a minhenska zima i dalje ista.

Sve je isto, sem mog srca koje nikad više neće čuti: Maro moja. 

Ostaje nežnost, ostaje osećaj kuće, doma, Srbije, sebe, svoje dece koja će dalje pamtiti.

Sedam za radni sto i uključujem kompjuter. Čeka me gomila nepročitanih mejlova. Čeka me život, ali ja i dalje čujem - Maro moja.

Ipak se smešim. Večnaja pamjat.

Mirjana Vujinović, Minhen

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika