Четвртак, 19.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Никада се ти нећеш вратити

„Ти си гастарбајтер као и моји родитељи. Ви се враћате или када добијете пензију а најчешће у мртвачким сандуцима да вам се испуни последња жеља да будете овде сахрањени. Поготову ви из Западне Европе који сте ушушкани у социјалну сигурност тих држава.”
(Пиксабеј)

Када сам пре неколико година хтео да се вратим, после више од двадесет година живота у Холандији, посетио сам интернет страницу за повратнике. Имао сам среће јер сам пронашао приче људи са свих страна света који су се вратили. Изненадио сам се њиховим бројем, а у сећању ми је остао савет једног од повратника свима нама који смо желели да се вратимо.  

Саветовао нам је да никоме у Србији не наводимо разлоге нашег повратка и да не бранимо те разлоге јер ћемо тиме срушити највећи сан људи у Србији. А тај сан је - отићи из ње. Када некоме срушите дуго сањани сан, ви му постајете непријатељ.

Поднео сам захтев за ремиграцију која је подразумевала да вратим холандско држављанство и сва остварена права на пензију. У мом случају до краја живота добијао бих петсто евра месечно.

Добио сам одобрење мајке моје шестогодишње кћерке да и она може да се пресели са мном. Стицајем разних околности и дугова које сам вукао после банкрота ресторана, нисам остварио то право на ремиграцију.

(Пиксабеј)

Данас када размишљам о томе, схватам да би себе спасао епитета странца и емигранта али да би тим потезом направио новог. Тај нови мали емигрант би била моја кћерка.

Тог лета док сам чекао одлуку министарства за миграције Холандије седео сам на тераси ресторана „Трач” на Врачару када су ме пријатељи упознали са Салетом Немцем који је радио у представништву „Мерцедеса” у Београду.

Чувши моју причу и намере испричао ми је његову животну причу:

„Рођен сам у Швајцарској где су родитељи као доктори дошли из Југославије. Када сам имао шеснаест година преселили смо се у Нирнберг у Немачку. Ту сам први пут упознао велики број наших из Босне, Хрватске и Србије који су побегли од рата. Нисам знао наш језик и сви су ме због тога задиркивали. Имао сам шеснаест година и нисам знао ни једну реч нашег језика. Зато сам решио тада да га научим.

После неколико година дошао сам на одмор у Београд и после месец дана одлучио сам да живим у њему. Замисли, тек укинуте санкције, земља у хаосу, немам стан ни родбину у Београду а јављам мојима да остајем овде. Новца сам имао јер сам се у Немачкој бавио уградњом музичких инсталација у аутомобиле. Мајка галами преко телефона и пита ме зар су они дошли тамо да би ја имао бољи живот, а ја сада хоћу да живим у Београду.”

– И ево ме петнаест година овде и никада нећу напустити Београд. Али ти се нећеш никада вратити, запамти то!

„Ти си гастарбајтер као и моји родитељи. Ви се враћате или када добијете пензију а најчешће у мртвачким сандуцима да вам се испуни последња жеља да будете овде сахрањени. Поготову ви из Западне Европе који сте ушушкани у социјалну сигурност тих држава.

Или како би се то рекло у београдском сленгу: Немаш ти м... за то.”

Није ми било баш право али сам касније доста размишљао о томе шта ми је Сале Немац рекао.

(Пиксабеј)

Поделили смо се на ове овде и оне тамо. Ровови су дубоко ископани па сваки конструктиван разговор се претвори у непријатне дискусије. Ови овамо нису баш најискренији када оду тамо и шепуре се аутомобилима купљеним на кредит, олако трошећи тешко зарађени новац а ови у Србији мисле да овамо расте рајско воће по дрвећу.

Не мислим на људе који су били присиљени да напусте своју земљу и чије су родне куће и снови нестали у рату. А опет, рат је прошао и многима су куће обновљене.

Не вреди оповргавати за мене једну од најглупљих новонасталих изрека а то је да ти је Домовина тамо где ти је добро.

Не, није. Када би се вратио у основну школу и тема писменог задатка била: Шта је Домовина?

Одговорио бих да је Домовина тамо где ти деца имају бабу и деду, тетку и ујну, где ти имаш кума и школског друга. Где је твоја породична кућа и улица у којој си први пут некога пољубио. Где твоје детињство вири иза сваког ћошка.

(Н.Тркља)

Где ти већ поприлично остарела прва љубав шета са неким безвезним типом. Где си пуноправан гост на свадби. Тамо где си баш стварно Неко. Неко, свој на своме.

Или како рече Боб Шурди који је дошао у Немачку да постане „неко" у култној серији Врућ ветар :

- Ја када хоћу да будем неко и нешто ја отпутујем доле. Шта овде вреди и да будеш неко ако те не виде сви наши.”

Али већ сам се навикао на одговоре свих мојих земљака.

Ако кажем да сам овде више од десет година радио два посла, седам дана седмично, њихов одговор је да барем знам због чега сам радио.

Ако кажем да овде немам никог рођеног свог они ми одговарају да се и овде виђамо сваки дан а и брат са братом не прича.

Ако им кажем да ми деца немају никакав осећај за родбину они ми одговарају да тамо имају своју будућност.

(Н.Тркља)

Не вреди, одустао сам. У ћутању је спас.

Сале Немац изгледа да је био у праву. Прошло је седам година од тог разговора а ја још сањам о повратку и све мање снаге имам да преломим и кренем назад. Ћерка неће више са мном. За њу то не би био повратак већ одлазак.

Почео сам да добијам хроничне болести па је најизвеснија она опција повратка у дрвеном сандуку до породичне гробнице од свих преосталих опција повратака. Али још идем и сањам, знам идеализујем моју Домовину и све остављено у њој. Али шта је човек без корена и Домовине? Утамничена птица селица? Апатрид!

Е, јесмо ми емигранти, гастарбајтери баш патетични.

Како би ми рекли ови моји од тамо: „Имаш паре, све имаш…а цмиздриш!

 

Валентин Матић

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика

 

Коментари51
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dejan sakos
"... Одговорио бих да је Домовина тамо где ти деца имају бабу и деду, тетку и ујну, где ти имаш кума и школског друга. Где је твоја породична кућа и улица у којој си први пут некога пољубио. Где твоје детињство вири иза сваког ћошка... " Bravo!
Pedja
Svaka priča je individualna i veoma različita. Za mene je suvisla bilo kakva diskusija o tome gde je bolje, ili zašto se neko negde preselio ili vratio... Prosto mi je smešno razgovarati na tu temu, šta god da mi neko kaže, pokušaću da razumem njenu poziciju i shvatiću da je sigurno imala razlog za svoju odluku. A napadanje ili osudjivanje je samo znak slabosti, ako me pita neko. A ne pita me.
Beogradjanin-Istrijan-Schwabenländle
Имао сам срећу , нисаm отишао " трбухом за крухом ", него због једне лепе Немице, и што сам имао још срећу да живим у лепој и толерантној Истри, о чему се у тадашњој Србији могло само сањати. Само један мали пример, са 16 година сам већ имао пасош и дозволу (тада пасош није гарантовао излазак из земље, него посебна дозвола за свако поједино путовање ) и одлазио за Трст и Грац. Свака посета родбини у Србији је везана за разне стресове и покушаје " смањивања " мог буџета.
Zoran
Ma nisu ovi u Srbiji za pare, to smo mi koji smo otisli napolje. ;)
dusan1
Probao sam 3-4 meseca da zivim u Cacku u stanu koji sam nasledio od roditelja. Osim sto je sve skuplje nego u Italiji (osim voca i zelenisa sa pijaca) , osecaj da si stranac i da nema sa kim ni kafu da popijes niti kome da kazes 'dobar dan' je razlog da se vratim medju Italijane .
Zoran
Netreba lomiti glavu n'a nepotrebne stvari. Cuti i radi. Ako si se uklopio n'a novi zivot preko uklopices se i n'a zivot u srbiji koji si samo zaboravio. Da ne komplikijem nadam se da si razumro.
Zoran
Zivot u Srbiji niko neij zaboravio, zato se masa i ne vraca.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.