Nedelja, 26.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Nikada se ti nećeš vratiti

„Ti si gastarbajter kao i moji roditelji. Vi se vraćate ili kada dobijete penziju a najčešće u mrtvačkim sanducima da vam se ispuni poslednja želja da budete ovde sahranjeni. Pogotovu vi iz Zapadne Evrope koji ste ušuškani u socijalnu sigurnost tih država.”
(Пиксабеј)

Kada sam pre nekoliko godina hteo da se vratim, posle više od dvadeset godina života u Holandiji, posetio sam internet stranicu za povratnike. Imao sam sreće jer sam pronašao priče ljudi sa svih strana sveta koji su se vratili. Iznenadio sam se njihovim brojem, a u sećanju mi je ostao savet jednog od povratnika svima nama koji smo želeli da se vratimo.  

Savetovao nam je da nikome u Srbiji ne navodimo razloge našeg povratka i da ne branimo te razloge jer ćemo time srušiti najveći san ljudi u Srbiji. A taj san je - otići iz nje. Kada nekome srušite dugo sanjani san, vi mu postajete neprijatelj.

Podneo sam zahtev za remigraciju koja je podrazumevala da vratim holandsko državljanstvo i sva ostvarena prava na penziju. U mom slučaju do kraja života dobijao bih petsto evra mesečno.

Dobio sam odobrenje majke moje šestogodišnje kćerke da i ona može da se preseli sa mnom. Sticajem raznih okolnosti i dugova koje sam vukao posle bankrota restorana, nisam ostvario to pravo na remigraciju.

(Piksabej)

Danas kada razmišljam o tome, shvatam da bi sebe spasao epiteta stranca i emigranta ali da bi tim potezom napravio novog. Taj novi mali emigrant bi bila moja kćerka.

Tog leta dok sam čekao odluku ministarstva za migracije Holandije sedeo sam na terasi restorana „Trač” na Vračaru kada su me prijatelji upoznali sa Saletom Nemcem koji je radio u predstavništvu „Mercedesa” u Beogradu.

Čuvši moju priču i namere ispričao mi je njegovu životnu priču:

„Rođen sam u Švajcarskoj gde su roditelji kao doktori došli iz Jugoslavije. Kada sam imao šesnaest godina preselili smo se u Nirnberg u Nemačku. Tu sam prvi put upoznao veliki broj naših iz Bosne, Hrvatske i Srbije koji su pobegli od rata. Nisam znao naš jezik i svi su me zbog toga zadirkivali. Imao sam šesnaest godina i nisam znao ni jednu reč našeg jezika. Zato sam rešio tada da ga naučim.

Posle nekoliko godina došao sam na odmor u Beograd i posle mesec dana odlučio sam da živim u njemu. Zamisli, tek ukinute sankcije, zemlja u haosu, nemam stan ni rodbinu u Beogradu a javljam mojima da ostajem ovde. Novca sam imao jer sam se u Nemačkoj bavio ugradnjom muzičkih instalacija u automobile. Majka galami preko telefona i pita me zar su oni došli tamo da bi ja imao bolji život, a ja sada hoću da živim u Beogradu.”

– I evo me petnaest godina ovde i nikada neću napustiti Beograd. Ali ti se nećeš nikada vratiti, zapamti to!

„Ti si gastarbajter kao i moji roditelji. Vi se vraćate ili kada dobijete penziju a najčešće u mrtvačkim sanducima da vam se ispuni poslednja želja da budete ovde sahranjeni. Pogotovu vi iz Zapadne Evrope koji ste ušuškani u socijalnu sigurnost tih država.

Ili kako bi se to reklo u beogradskom slengu: Nemaš ti m... za to.”

Nije mi bilo baš pravo ali sam kasnije dosta razmišljao o tome šta mi je Sale Nemac rekao.

(Piksabej)

Podelili smo se na ove ovde i one tamo. Rovovi su duboko iskopani pa svaki konstruktivan razgovor se pretvori u neprijatne diskusije. Ovi ovamo nisu baš najiskreniji kada odu tamo i šepure se automobilima kupljenim na kredit, olako trošeći teško zarađeni novac a ovi u Srbiji misle da ovamo raste rajsko voće po drveću.

Ne mislim na ljude koji su bili prisiljeni da napuste svoju zemlju i čije su rodne kuće i snovi nestali u ratu. A opet, rat je prošao i mnogima su kuće obnovljene.

Ne vredi opovrgavati za mene jednu od najglupljih novonastalih izreka a to je da ti je Domovina tamo gde ti je dobro.

Ne, nije. Kada bi se vratio u osnovnu školu i tema pismenog zadatka bila: Šta je Domovina?

Odgovorio bih da je Domovina tamo gde ti deca imaju babu i dedu, tetku i ujnu, gde ti imaš kuma i školskog druga. Gde je tvoja porodična kuća i ulica u kojoj si prvi put nekoga poljubio. Gde tvoje detinjstvo viri iza svakog ćoška.

(N.Trklja)

Gde ti već poprilično ostarela prva ljubav šeta sa nekim bezveznim tipom. Gde si punopravan gost na svadbi. Tamo gde si baš stvarno Neko. Neko, svoj na svome.

Ili kako reče Bob Šurdi koji je došao u Nemačku da postane „neko" u kultnoj seriji Vruć vetar :

- Ja kada hoću da budem neko i nešto ja otputujem dole. Šta ovde vredi i da budeš neko ako te ne vide svi naši.”

Ali već sam se navikao na odgovore svih mojih zemljaka.

Ako kažem da sam ovde više od deset godina radio dva posla, sedam dana sedmično, njihov odgovor je da barem znam zbog čega sam radio.

Ako kažem da ovde nemam nikog rođenog svog oni mi odgovaraju da se i ovde viđamo svaki dan a i brat sa bratom ne priča.

Ako im kažem da mi deca nemaju nikakav osećaj za rodbinu oni mi odgovaraju da tamo imaju svoju budućnost.

(N.Trklja)

Ne vredi, odustao sam. U ćutanju je spas.

Sale Nemac izgleda da je bio u pravu. Prošlo je sedam godina od tog razgovora a ja još sanjam o povratku i sve manje snage imam da prelomim i krenem nazad. Ćerka neće više sa mnom. Za nju to ne bi bio povratak već odlazak.

Počeo sam da dobijam hronične bolesti pa je najizvesnija ona opcija povratka u drvenom sanduku do porodične grobnice od svih preostalih opcija povrataka. Ali još idem i sanjam, znam idealizujem moju Domovinu i sve ostavljeno u njoj. Ali šta je čovek bez korena i Domovine? Utamničena ptica selica? Apatrid!

E, jesmo mi emigranti, gastarbajteri baš patetični.

Kako bi mi rekli ovi moji od tamo: „Imaš pare, sve imaš…a cmizdriš!

 

Valentin Matić

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika

 

Komentari51
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dejan sakos
"... Одговорио бих да је Домовина тамо где ти деца имају бабу и деду, тетку и ујну, где ти имаш кума и школског друга. Где је твоја породична кућа и улица у којој си први пут некога пољубио. Где твоје детињство вири иза сваког ћошка... " Bravo!
Pedja
Svaka priča je individualna i veoma različita. Za mene je suvisla bilo kakva diskusija o tome gde je bolje, ili zašto se neko negde preselio ili vratio... Prosto mi je smešno razgovarati na tu temu, šta god da mi neko kaže, pokušaću da razumem njenu poziciju i shvatiću da je sigurno imala razlog za svoju odluku. A napadanje ili osudjivanje je samo znak slabosti, ako me pita neko. A ne pita me.
Beogradjanin-Istrijan-Schwabenländle
Имао сам срећу , нисаm отишао " трбухом за крухом ", него због једне лепе Немице, и што сам имао још срећу да живим у лепој и толерантној Истри, о чему се у тадашњој Србији могло само сањати. Само један мали пример, са 16 година сам већ имао пасош и дозволу (тада пасош није гарантовао излазак из земље, него посебна дозвола за свако поједино путовање ) и одлазио за Трст и Грац. Свака посета родбини у Србији је везана за разне стресове и покушаје " смањивања " мог буџета.
Zoran
Ma nisu ovi u Srbiji za pare, to smo mi koji smo otisli napolje. ;)
dusan1
Probao sam 3-4 meseca da zivim u Cacku u stanu koji sam nasledio od roditelja. Osim sto je sve skuplje nego u Italiji (osim voca i zelenisa sa pijaca) , osecaj da si stranac i da nema sa kim ni kafu da popijes niti kome da kazes 'dobar dan' je razlog da se vratim medju Italijane .
Zoran
Netreba lomiti glavu n'a nepotrebne stvari. Cuti i radi. Ako si se uklopio n'a novi zivot preko uklopices se i n'a zivot u srbiji koji si samo zaboravio. Da ne komplikijem nadam se da si razumro.
Zoran
Zivot u Srbiji niko neij zaboravio, zato se masa i ne vraca.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.