Црква – темељ очувања вере и народа

У неколико речи које следе, сигуран сам, нећу моћи да објективно и у потпуности представим живот Срба у Хрватској, већ да се из свог угла осврнем на неке делове живота и ситнице које чине живот. Народ. Мањина. Идентитет. Суживот. Ове речи су свакодневица људи који живе ван отаџбине.

Како је фокус мога рада верска настава у школама, рекао бих неку реч о томе. Православна верска настава се изводи у свим јавним школама у Републици Хрватској где је за то исказан интерес и постоје услови. Основ за то јесте Уговор СПЦ и Владе РХ о питањима од заједничког интереса. Одлуком Епископског савета именован је водитељ Катихетског уреда, особа која ће бити кореспондент с Министарством науке и образовања. Задаци Катихетског уреда су: израда курикулума, стручно усавршавање, надзор рада вероучитеља и други послови који се тичу просветне делатности.

Према уговору, православна веронаука је изборни предмет који се предаје у свим основним и средњим школама и обавезан је за ученике који га изаберу. За формирање одељења у редовним приликама потребно је седморо ученика. Настава се изводи два часа недељно у основној школи, а у средњим школама један час недељно. У основним школама веронаука је изборни предмет. У средњим школама ученици имају обавезан изборни предмет, па бирају између веронауке и етике. Планове и програме одобрава Свети архијерејски синод СПЦ, а сагласност за њих даје ресорни министар. Веронаука се на простору РХ изводи у педесетак основних и средњих школа, а похађа је приближно 3.000 ученика. У местима где нема довољног броја ученика за формирање група изводи се парохијска веронаука, чије извођење умногоме зависи од могућности и инфраструктуре парохије.

Често се чују приговори на рачун верске наставе у школи, али оно што се заборавља јесте њена изборност, слобода да се изабере или не. Задатак школе је да развије све ученичке потенцијале, што свакако укључује и духовни потенцијал. Наравно, потпуни развој се дешава у цркви као заједници тела Христовог, у сусрету с Христом на светој литургији.

За цркву свуда, а поготово у расејању, верска настава је од изузетног значаја. Оно што верској настави у расејању даје додатну тежину јесте то што је она неизоставни део развијања идентитета нашег народа. Због тога се организују летње школе, најчешће при манастирима, где млади имају прилику да се упознају и друже, размене искуства и негују своју православну културу и идентитет. У томе је од изузетног значаја подршка наших епископа и епархија из Србије и Републике Српске с којима сарађујемо на добробит наше деце. Покушавамо да их окупљамо кроз хорове, културно-уметничка друштва с којима сарађујемо, спортске догађаје и све што их занима, а црква може да допринесе.

Живот у мешовитој заједници подразумева сусрет и сарадњу с другима. Као православни хришћани позвани смо на љубав према свима, а самим тим и на дијалог. Оно што је неоспорна чињеница јесте да у сваком мешовитом друштву иницијатива за сарадњу треба да иде од већине, која не сме да се затвори у самодовољност. Сарадња са другим верским заједницама, пре свега с Римокатоличком црквом, у теорији је добра, али се у пракси разликује по срединама. Много је теже, а опет много потребније, разговарати и превазилазити проблеме у срединама које су у рату више страдале. Морамо, као хришћани, мање о љубави да говоримо, а више да је показујемо.

Често кажемо да је наш народ побожан, али није баш црквен. Најчешће је тако где год да Срби живе. Тако је и у Хрватској, где су храмови места окупљања посебно о већим празницима и месним славама. Као и увек кроз историју, у тешким временима и условима цркве и манастири су темељи очувања вере, културе, језика и свега онога што народ чини народом.

Често се у разговору могу чути речи „тако нам је како нам је” и слично. Све ове фразе звуче као нека утеха самом себи и привид истинског живота и слободе. Тешко је отргнути се утиску да живот, не увек својом жељом, сводимо на преживљавање, груписање у неке своје затворене кругове, отварање другима само у зони комфора. Свака прича о „осетљивој” теми значи излазак на несигуран и врло клизав терен. Можда је и писање ових неколико редова, истицање, искакање или ризик, али свака реч која може да помогне да се боље разумемо није узалудна, ма колико тешка била.

*Водитељ Катихетског уреда, сабрат Храма Преподобне матере Параскеве у Вуковару