Причаj српски да те цео Париз разуме

Путовао сам у Француску пре пандемије коронавируса, али само на три дана, јер за више нисам имао новца. Зиму сам провео у Србији, одакле сам радио „посао на даљину“, а крајем фебруара добио сам отказ. Нисам довољно уштедео новца, а посету Француској нисам могао да одложим јер је моја шенгенска виза важила смо до почетка априла.

Купио сам повратну карту од Париза до Темишвара, а онда бусом до Београда. Међутим, аеродром Бове удаљен је око 75 километара од француске престонице.

С обзиром да је превоз у Паризу баш скуп, узео сам „блабла“ сервис да се пребацим до аеродрома.

Увече пред полазак, кад сам укуцао маршруту на француском, појавила се повољна вожња са неким возачем Тонијем. Резервисао сам и платио вожњу а ренкинг мог возача био је добар и није био фејк (што се често дешава у мојој Русиjи).

Ујутру излазим из хостела, купујем неке сувенире за другове и шетам париским улицама. Кад се приближио термин за вожњу кренуо сам ка рејону Ла Шапељ, на северу Париза.

Ту се налази базилика Јованке Орлеанке (Сен-Дени де ла Шапељ), где се она молила пре напад на Париз. Данас је овај крај Париза пун миграната, али и уточиште лопова и наркомана. Ово је једна од најнебезбеднијих четврти у Паризу.

Моj „блабла” возач Тони означио је тачку сусрета поред једне поште на самом краjу Сен Дениjа, око булевара Периферик.

Сишао сам на метро станици „Порт де ла Шапељ” и почео да тражим ову пошту. Видео сам само солитере, мало белих и много црних људи, а поште нигде није било. Кренуо сам ка југу уз Узлицу де ла Шапељ. Поред базилике се налази више различитих продавница и стотине људи који туда пролазе.

Видео сам неку пошту, али то није била она коју је означио Тони.

Одлучио сам да некога упитам да ли постоји још нека пошта.

Свратио сам у малу продавницу поред цркве, где су се продавале неке ситнице. Затекао сам само продавца, високог младог мушкарца арапског или индијског порекла.

- Молим вас, да ли поред ове поште преко пута постоји још нека у близини,  питао сам на лошем енглеском.

Продавач ме погледао и одједном упитао: „Причаш ли српски?”

Помислих, шта бре, ти си неки мигрант у Паризу а мене питаш причам ли ја српски? Мислиш да ћеш ме изненадити?

- Наравно, одговорио сам и одмах упитао: „Одакле си?”

- Из Индија, одговара продавац и додаје да је у Србији живео неко време и научио мало српског.

Не знам зашто ме Индијац одмах питао за српски. Можда, сам му изгледао као прави Србин у својој црноj jакни и плавим фармеркама. Или због словенског лица, или због нагласка…

Индијац није баш добро причао српски али сасвим довољно да ми објасни где треба да одем. Рекао је се вратим ка северу, у правцу булевара Периферик, тамо се налази та пошта.

Пронашао сам пошту а око ње је био велики број омладине, за коју се може претпоставити да је арапског порекла. Булеваром је партолирало и неколико позорника. Кажу да тај крај, стварно није безбедан, чак ни дању.

У пошти сам добио и вај-фај сигнал и видео поруку од Тонија. За разлику од Индуса, овај Француз на жалост ниjе хтео да комуницира на било ком језику осим француског. Пише jе ми поруке на француском, а ја ништа не разумем. Одговарам му на енглеском.

Богу хвала, нисам био једини путник. Осим мене, вожњу је резервисала и једна Рускиња која живи у Француској. Она је узела телефон од Тонија и јавила ми се. Брзо смо се нашли јер је Тонијев аутомобил био баш испред поште.

За сат и по времена били смо на аеродрому Бове код Париза. Путници су збијали шале на рачун коронавируса, а службеници аеродрома већ су били опремљени са маскама и рукавицама.

Тада још нико није претпостављао да ће убрзо цео свет да погоди пандемија која је зауставила авионске летове и затворила људе у њихове домове.

Виктор Бобров

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика