Донео је торбу пара, бројали смо до зоре

Прешао сам из Амстердама у Ротердам, јер је тамо много лакше наћи посао, а осим тога у Амстердаму сам променио 22 фирме и тако постао познат у том кругу, назови угоститеља. Овде више није било посла за мене.

Сви су чули да кад газда касни са платом један дан ја следећег дана бацам машице од грила и одлазим код комшије да радим. За дивно чудо сви су ме одмах примали да радим и то под мојим условима.

У Ротердаму сам брзо добио стан и папире. И то на најелитнијем месту, у старој луци (Oude haven) пар метара од Кубистанова, чардака ни на небу ни на земљи, који је најатрактивнија туристичка тачка у Ротердаму. Ту је и „Бела кућа'', пре другог светског рата највиша зграда у Европи и једина зграда у центру Ротердама која је преживела нацистичко бомбардовање.

У подножју те зграде је фантастичан браун бар, који ради до пет сати изјутра. Ту сам упознао Бранка.

После пар пића, преселили смо се у мој стан који је од бара удаљен 50 метара. Целу ноћ смо причали о Иви Андрићу. Бранко ме је одушевио јер Андрића читао на енглеском. У Ротердаму је чекао да се укрца на брод. На броду би радио годину дана а онда би узео дужи годишњи одмор. Да скрца зарађене паре.

Бродске компаније отимале су се за њега јер је радио као други официр, специјализован за вожњу опасних терета попут гаса.

Отишао је на брод и поново се појавио после две године. Донео ми је скупе поклоне, као што је француски коњак. Флашица од четврт литре тог пића кошта у радњи 500 евра. Питао ме је да ли може код мене да се пресели док му траје годишњи, односно док не уплови следећи брод. У то време још никога нисам познавао у Ротердаму и прихватио сам предлог јер је Бранко био пун лепих прича са океана и из лука у Јужној Америци. Мој животни сан је да отпутујем у Бразил и видим целу Амазонију.

Убрзо су га позвали из Дубаија, послали авионску карту јер га је тамо чекао брод. Нисам га видео годину дана. Поново је дошао са торбом пуном пара које смо заједно бројали до зоре Имао је тачно 120 хиљада евра. Сутра смо заједно отишли у најпознатију холандску банку где је отворио рачун и добио картицу.

Оставио је своје ствари код мене, изашао у град и није се јављао четири дана. Петог дана враћао сам се кући из дискотеке, а негде око шест ујутру испред зграде на тротоару био је паркиран такси. Погледао сам унутра, кад оно Бранко спава, мртвим сном са отворени им устима.

Таксисти сам рекао да је то мој друг а он ми љутито одговори да га не будим, јер су се њих двојица тако договорили. Бранко је одспавао у таксију пет сати, уредно платио и вратио се тамо одакле је дошао у грчки ноћни бар.

Ти грчки барови су прича за себе. Пуни су лепих девојака које пију сок од јабуке из чаша за виски. Просечног поморца то кошта 15 евра по чаши. Флаша шампањца кошта 1700 евра. Бранко је ту био најревноснији платиша, плаћао је од јутра до сутра.

Кад би нека девојка дошла до њега да му поклони мало пажње он је увек причу започињао са: „Знаш ти, ја сам капетан брода.'' Тако из дана у дан, док не прођу та два месеца одмора и кад потроши и задњу пару. Онда се зајми од колега, помораца, и оде на брод.

Следећи пут, после 15 месеци, у пола ноћи звони ми комшиница бака на врата, све са кучетом које је веће од ње и личи на шарпланинца. За руку је држала Бранка и каже ми: „Колико ја знам ово је ваш рођак!“

Он је био тотално изгубљен и дезоријентисан од алкохола кога је пио више дана непрекидно. И поред света тога, био је јако мирољубив и мрмљао је себи у браду неки цитат из „Знакова поред пута''.

Бацио сам му душек на сред дневне собе и рекао да ту спава. Читава три дана и три ноћи је ту спавао. Повремено сам чуо како се у сну час смеје час плаче. Понекад скочи са душека и каже: „You know ....I'm the captain''.

У тоалету сам пронашао у шољи све његове банковне картице из целог света. Жртвовао сам машице за грил да их повадим. Опрао сам их и вратио му у џепове. Ваљда их је побацао љут на самог себе што нема контролу у трошењу новца.

После пар дана Бранко је дошао себи. Скоцкао се и решио да ме почасти. Ту у близини стана била су паркирана три вагона воза у којима је био луксузни француски ресторан. Увек крцато, пуно туриста, а највише Јапанаца. Сели смо у неки сепаре, за себе узео неку рибу а за мене је наручио шатобријан којег је кувар правио за столом.

Таман смо почели да једемо, а Бранку глава паде у тањир. Рибља глава из тањира је одлетела шефу сале директно на скупе и изгланцане ципеле. Остао је у том положају, што би се рекло, нит` жив нит` мртав.  Уплашио сам се, шта ће бити, дали ће нас избацити, звати полицију, или оно што је најгоре, тражити од мене да платим прескупи рачун. А баш тада код себе нисам имао ни цента.

Но, срећом. Шеф сале је пришао, ставио прст на уста, као поруку мени да ћутим.   Ја сам тада навалио да једем свој турнедо, јер је штета да се то баци. Осим тога, просечан гастарбајтер може да приушти шатобријан себи једном у годину дана.

Кад се пробудио позвао је прстом шефа сале, платио рачун и оставио бакшиш од 400 (четиристо) евра. Тад ми је било јасно понашање шефа сале.

После тога смо дуго дискутовали о његовом понашању. Одговорио ми је да га пустим на миру јер је он побркао меридијане. У младости док је завршавао поморску школу мислио је да је пловидба лепа авантура. Но, у ствари, то је мучење и ваљање, поготово ако сте други официр који шест сати спава а шест ради у смени.

Рекао сам му да се уздржи пијанства, оде још једном, последњи пут, на тај проклети брод и врати се са парама којима ће да купи стан у Холандији. Обећао сам да ћу му наћи пристојан посао. А он је на то одговорио: „Не може са овима“.

Тако је Бранко нестао из Холандије. Отишао је у Нови Сад, тамо се оженио и успут заборавио да у холандској банци око 30 хиљада евра.

Годину дана после, отишао сам у бар испод „Беле куће''. Ту је радила нова келнерица, прелепа Мароканка. Током недеље је радила као шанкерица а викендом као метреса у хотелу „Калифорнија''. Чим ме је видела питала је где је Бранко, видела сам те са њим.

Узвратио сам контра питањем: „Одакле знаш Бранка''.

Она, одмах с неба па у ребра: „Он ми је био годинама најбоља муштерија у „Калифорнији''. Дође мртав пијан, а ја га положим на кревет и шапућем му на уво нешто мелодично. Он заспи, а ја за сваки случај, откопчам му шлиц.

Питао сам је, зашто?

„Да би сутра мислио да је урадио све што треба. Јер ми га је било жао да га разочарам за ону хиљадарку коју је платио.“

Торнадо,  Холандија

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика