Дом је тамо где вам замирише срећа

Ен Арбор у Мичигену је град студената. Са сто педесет хиљада сталних становника током школске године нарасте за још четрдесет хиљада студената  смештених у домовима у кампуса и по изнајмљеним собама у кућама.

Џентрални кампус је језгро града коме је подређена цела инфраструктура: Зграде у црвеној фасадној цигли, обрасле култивисаном лозом, са китњастим надзидима за коса поткровља, беспрекорни дворишни травњаци испресецани поплочаним стазицама, високе канадске тополе, шибљасто дрвеће са крошњама које се расцветавају у егзотичним бојама, савршено уредне цветне алеје, клупе, фонтанице, лукови капија за излазак на градске улице.

Градски живот сконцентрисан је дуж улица Мејн и Стејт и с обе стране улице Либерти, која их спаја и која практично извире из кампуса. С друге стране кварта је Универзитетска улица, омиљено студентско шеталиште са локалима, продавницама ситне робе, поштом и банковним аутоматима. Улица води у зелени појас града и на реку Хјурон.

Леп градић, нетипичан за Америку јер у њему има нечега од привлачности средњоевропских места. Подсећа на Суботицу или Сегедин, шармантне близанце грађене истом руком, с тек понеком разликом која се уочи с посебном пажњом.

Одступа од уобичајеног изгледа америчких студентских центара где су кампуси једноставно уметнути у делове великог града. Не може се поредити са местима урбаног америчког живота попут Чикага, Њујорка, Мајамија, Лос Анђелеса...

Универзитетска библиотека у Ен Арбору има импресивни фонд књига из целога света на свим језицима, завидну колекцију филмова, филмске и конвенционалне музике. Богатију него у специјализованим музичким радњама и видео клубовима.

Преко пута је Музеј уметности где се могу видети Пикасо, Родин, Ван Гог. Не прође сезона без вредне поставке. Студенти са тешким ранчевима угуравају се у Мичиген унију, у неколико читаоница с глатким столовима и неонским лампама. У њихову тишину и комфор, где радије уче и пишу радове, па и дремају, него у скученој соби удаљеног дома на Северном кампусу.

Наспрам Куле са сатом у централном парку је Мичиген Лига са сплетом ресторанчића и кафеа у приземљу. С друге стране је Слави стички центар где се окупља источноевропски свет и чује језик матице.

Два биоскопа у улици Либерти приказују награђене или номиноване филмове за Оскара и добитнике Златних палми у Кану. Између њих је књижара „Барнс & Ноблес”, где гости са одабраном књигом и кафом седе у удобним фотељама поред прозора док су им иза леђа полице крцате књигама.

У Стејту је бар „Ешли” где точе пиво „гинис” а у Мејну је „Долче вита” где  служе порто и томпусе. У „Ројал кафеу” пије се јутарњи еспресо, пред одлазак на посао, док је „Кози” добар за вечерњи ужитак после добре филмске представе. Мало даље у кафеу „Рандеву” може да се ужива уз еспресо или капућино у свако добра на тераси на крову са погледом на улицу чији су дрвореди окићени лампионима преко целе године.

На сваких двадесет метара начичкани су ресторани свих могућих националних кухиња, од Италије и Грчке, Монголије, Азије и пацифичких острва. Момци и девојке из наших крајева окупљају се у „Браун Џагу” јер већина њих ту ради, по сменама, за баром и у келнерају у том најпрометнијем енарборском локалу.

Стадион Мичиген на Мејну за колеџски фудбал, највећи је и најпосећенији спортски објекат у Америци. По периферији су удобни школски стадиончићи, попут прекрасног Холвеј Филда, где се игра прави фудбал, за душу придошлих Европљана и Латиноса.

На најлепшим деловима таласастог градског рељефа уметнули су се паркови:  Фарм с лавиринтским стазицама, Арборетум са ботаничком разноврсношћу и обронцима који благо силазе ка реци Хјурон и језеру на коме вежбају мишиће докони веслачи.

У време летњег студентског распуста град опусти, таман да се у њему предахне, али и зажели повратак животне гужве. Кад се студенти врате од својих кућа, с путовања или летњих студија по иностранству, кад се сместе и мало среде, у јесен поново почиње заводљива улична врева, ресторански, биоскопски вечерњи живот...

Човек може да нађе себи место у Ен Арбору. Да се овде скраси, са станом и послом и слободним временом. Да се стопи са амбијентом.

Овај град са својим садржајима чврсто стоји ту где јесте, човек га има, поседује сву његову постојаност. Ко се задеси овде, као ја са својом породицом, обично остане овде на дуже. Неретко читав преостали живот.

Може да се живи и у другом граду, другој земљи. Удобно, са пуним конфором и задовољством.

Људи живе, живели су и живеће, у потрази за срећом и изван свог родног места и простора.

Човеков дом је тамо где му замирише срећа, где стиче своју породицу и пријатеље. То је заиста питање у домену живљења.

Зоран Росић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика