Dom je tamo gde vam zamiriše sreća

En Arbor u Mičigenu je grad studenata. Sa sto pedeset hiljada stalnih stanovnika tokom školske godine naraste za još četrdeset hiljada studenata  smeštenih u domovima u kampusa i po iznajmljenim sobama u kućama.

Džentralni kampus je jezgro grada kome je podređena cela infrastruktura: Zgrade u crvenoj fasadnoj cigli, obrasle kultivisanom lozom, sa kitnjastim nadzidima za kosa potkrovlja, besprekorni dvorišni travnjaci ispresecani popločanim stazicama, visoke kanadske topole, šibljasto drveće sa krošnjama koje se rascvetavaju u egzotičnim bojama, savršeno uredne cvetne aleje, klupe, fontanice, lukovi kapija za izlazak na gradske ulice.

Gradski život skoncentrisan je duž ulica Mejn i Stejt i s obe strane ulice Liberti, koja ih spaja i koja praktično izvire iz kampusa. S druge strane kvarta je Univerzitetska ulica, omiljeno studentsko šetalište sa lokalima, prodavnicama sitne robe, poštom i bankovnim automatima. Ulica vodi u zeleni pojas grada i na reku Hjuron.

Lep gradić, netipičan za Ameriku jer u njemu ima nečega od privlačnosti srednjoevropskih mesta. Podseća na Suboticu ili Segedin, šarmantne blizance građene istom rukom, s tek ponekom razlikom koja se uoči s posebnom pažnjom.

Odstupa od uobičajenog izgleda američkih studentskih centara gde su kampusi jednostavno umetnuti u delove velikog grada. Ne može se porediti sa mestima urbanog američkog života poput Čikaga, Njujorka, Majamija, Los Anđelesa...

Univerzitetska biblioteka u En Arboru ima impresivni fond knjiga iz celoga sveta na svim jezicima, zavidnu kolekciju filmova, filmske i konvencionalne muzike. Bogatiju nego u specijalizovanim muzičkim radnjama i video klubovima.

Preko puta je Muzej umetnosti gde se mogu videti Pikaso, Rodin, Van Gog. Ne prođe sezona bez vredne postavke. Studenti sa teškim rančevima uguravaju se u Mičigen uniju, u nekoliko čitaonica s glatkim stolovima i neonskim lampama. U njihovu tišinu i komfor, gde radije uče i pišu radove, pa i dremaju, nego u skučenoj sobi udaljenog doma na Severnom kampusu.

Naspram Kule sa satom u centralnom parku je Mičigen Liga sa spletom restorančića i kafea u prizemlju. S druge strane je Slavi stički centar gde se okuplja istočnoevropski svet i čuje jezik matice.

Dva bioskopa u ulici Liberti prikazuju nagrađene ili nominovane filmove za Oskara i dobitnike Zlatnih palmi u Kanu. Između njih je knjižara „Barns & Nobles”, gde gosti sa odabranom knjigom i kafom sede u udobnim foteljama pored prozora dok su im iza leđa police krcate knjigama.

U Stejtu je bar „Ešli” gde toče pivo „ginis” a u Mejnu je „Dolče vita” gde  služe porto i tompuse. U „Rojal kafeu” pije se jutarnji espreso, pred odlazak na posao, dok je „Kozi” dobar za večernji užitak posle dobre filmske predstave. Malo dalje u kafeu „Randevu” može da se uživa uz espreso ili kapućino u svako dobra na terasi na krovu sa pogledom na ulicu čiji su drvoredi okićeni lampionima preko cele godine.

Na svakih dvadeset metara načičkani su restorani svih mogućih nacionalnih kuhinja, od Italije i Grčke, Mongolije, Azije i pacifičkih ostrva. Momci i devojke iz naših krajeva okupljaju se u „Braun Džagu” jer većina njih tu radi, po smenama, za barom i u kelneraju u tom najprometnijem enarborskom lokalu.

Stadion Mičigen na Mejnu za koledžski fudbal, najveći je i najposećeniji sportski objekat u Americi. Po periferiji su udobni školski stadiončići, poput prekrasnog Holvej Filda, gde se igra pravi fudbal, za dušu pridošlih Evropljana i Latinosa.

Na najlepšim delovima talasastog gradskog reljefa umetnuli su se parkovi:  Farm s lavirintskim stazicama, Arboretum sa botaničkom raznovrsnošću i obroncima koji blago silaze ka reci Hjuron i jezeru na kome vežbaju mišiće dokoni veslači.

U vreme letnjeg studentskog raspusta grad opusti, taman da se u njemu predahne, ali i zaželi povratak životne gužve. Kad se studenti vrate od svojih kuća, s putovanja ili letnjih studija po inostranstvu, kad se smeste i malo srede, u jesen ponovo počinje zavodljiva ulična vreva, restoranski, bioskopski večernji život...

Čovek može da nađe sebi mesto u En Arboru. Da se ovde skrasi, sa stanom i poslom i slobodnim vremenom. Da se stopi sa ambijentom.

Ovaj grad sa svojim sadržajima čvrsto stoji tu gde jeste, čovek ga ima, poseduje svu njegovu postojanost. Ko se zadesi ovde, kao ja sa svojom porodicom, obično ostane ovde na duže. Neretko čitav preostali život.

Može da se živi i u drugom gradu, drugoj zemlji. Udobno, sa punim konforom i zadovoljstvom.

Ljudi žive, živeli su i živeće, u potrazi za srećom i izvan svog rodnog mesta i prostora.

Čovekov dom je tamo gde mu zamiriše sreća, gde stiče svoju porodicu i prijatelje. To je zaista pitanje u domenu življenja.

Zoran Rosić

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika