Како Холанђани славе Светог Николу

У наш мали град бродом из Шпаније стигао је Свети Никола пројахавши на коњу улицама на свеопшту радост деце. Данас смо га посетили у дворцу, популарном каштелу где је одсео.

Кад сам дошао у Холандију сусрео сам се са бројним новим обичајима и народним празницима. Најинтересантнији за мене био је Дан Светог Николе, као и сва догађања пре и на дан тога свеца, који се прославља шестог децембра.

У Холандији се обичај давања поклона није везивао за Божић, већ су деца добијала поклоне за Светог Николу. Последњих година то се донекле променило. У почетку  био је то празник посвећен пре свега деци, да би се с временом претворио у породични.

Уживао сам у свим тим догађањима која започињу, према народном веровању, доласком Светог Николе или Синтеркласа како га у Холандији називају, његовим бродом из Шпаније половином новембра. Тачније, прве суботе након дана Светог Мартина, који се прославља 11. новембра.

Њему се организује дочек, а тим поводом деца остављају своје ципеле поред камина верујући да ће његов помоћник Црни Пит ући кроз димњак куће или поред улазних врата у становима без димњака и оставити поклон за њих.  

Данима раније започињало би се са слаткишима и мањим поклонима који би постајали све већи како се приближавао 5. децембар.

Ноћ уочи Светог Николе широм Холандије организују се вечери изненађења. Тада породице у својим домовима са рођацима отварају поклоне у којима се налазе писма са римованим песмама које назначавају коме је поклон намењен, али без навођења имена дародавца.

Сећам се како сам тих првих година ломио језик читајући песме на холандском језику Деби, ћерки моје пријатељице Холанђанке.

Моја кћерка би тих дана обично у ципелу стављала цртеже, коцке шећера и шаргарепе за Америга, коња Светог Николе.

Једне године због лоше финансијске ситуације углавном сам остављао слаткише у ципеле своје ћерке, јер су били јефтинији, па је знала да каже: „Тата ове године Синтерклас доноси само слаткише!” 

Разговарајући једном са мајком моје ујне, старом Београђанком из Савамале, сазнао сам да су и код нас, пре другог светског рата деца добијала поклоне за Светог Николу.

Тај обичај је нестао с доласком комуниста на власт и стварањем лика Деда Мраза који је заменио Божић Бату. Деда Мраз је делио поклоне за Нову годину свој деци Југославије, без обзира на верску или националну припадност, што и није била тако лоша идеја у земљи каква је била наша.

У Холандији деци је најинтересантнији Црн Пит. Некада је Свети Никола имао само једног помоћника, а касније их је било неколико, а њихов предводник и главни међу њима је Црни Пит.

Они су обично смешни, воле да се глупирају и не схватају баш увек добро заповести Синтеркласа. Због тога су деци интересантнији од доброћудног, помало успореног деке какав је Синтерклас. У расподели улога у школи за представе о Синтеркласу сва деца најрадије бирају да буду Црни Пит и да своје лице мажу црном бојом.

Међутим, последњих година, води се прави рат због његове боје коже. Људи тамне пути сматрају то расизмом и траже да Црни Пит више не буде црнопут. Кажем тамне пути, јер се последњих година сматра увредом ако црнцу кажете да има црну боју коже. Зато су људи црне боје постали људи тамне боје, а белци су људи бледе пути.

Већ неколико година у Холандији се воде озбиљне расправе око тога. Чак је долазило до тога да је у појединим градовима полиција морала да прати поворку Светог Николе. Некада су овај празник нападали протестанти сматрајући га католичким, али се он ипак претворио у општеприхваћени породични празник.

Надам се да ће сада овај празник преживети, пре свега због деце која му се радују. Понекад помислим да се овакве ствари раде са намером да би се људи на Западу бавили неважним стварима, уместо да јуришају на банке и велике корпорације које су од људи направиле дужничке робове.

Уместо о егзистенцијалним питањима, ми расправљамо о томе да ли Црни Пит треба да има црну, љубичасту или плаву боју коже!

На жалост, велики број људи тамне боје коже ово питање везује за робовласништво, поготово оно које је у најгорем облику постојало у Америци. У Америци се и данас осећају последице тога времена. Данас у Холандији на сваком кораку можете видети парове белих и црних.

Неки од мојих црнопутих пријатеља ми кажу да је мени лако, јер сам бео и никада нисам осетио дискриминацију. Нисам баш сигуран у ту њихову тврдњу. Зашто су слуге увек црне боје коже, питају се Суринамци, Антилијанци или Арубљани у Холандији? Овде се ради о незнању.

Нису први робови били афрички црнци. Многи не знају да су демократска друштва старе Грчке била у основи робовласничка. Мало ко зна да је већина атинских грађана тога доба поседовала бар по једног роба. Робова је у том периоду било неколико пута више него слободних људи.

Неки подаци говоре да се је једно домаћинство имало у просеку по четири роба. Робовима се трговало, али су они најчешће стицани као део ратног плена. Филозофи који су створили демократију и основе данашње западне класичне филозофије, такође су имали своје робове.

Без обзира на све данас ми је лепо и забавно да сретнем Светог Николу и са Црним Питовима обиђем дворац и све одаје где они бораве. Обишли смо њихову спаваоницу, кухињу и одају где се пакују поклони за децу који ће се кроз димњаке убацивати у њихове куће.

Знам да традиције постоје да би се рушиле али ова ми је прирасла срцу.

Због тога ћу га и следеће године радо дочекати.

Валентин Матић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика