Kako Holanđani slave Svetog Nikolu

U naš mali grad brodom iz Španije stigao je Sveti Nikola projahavši na konju ulicama na sveopštu radost dece. Danas smo ga posetili u dvorcu, popularnom kaštelu gde je odseo.

Kad sam došao u Holandiju susreo sam se sa brojnim novim običajima i narodnim praznicima. Najinteresantniji za mene bio je Dan Svetog Nikole, kao i sva događanja pre i na dan toga sveca, koji se proslavlja šestog decembra.

U Holandiji se običaj davanja poklona nije vezivao za Božić, već su deca dobijala poklone za Svetog Nikolu. Poslednjih godina to se donekle promenilo. U početku  bio je to praznik posvećen pre svega deci, da bi se s vremenom pretvorio u porodični.

Uživao sam u svim tim događanjima koja započinju, prema narodnom verovanju, dolaskom Svetog Nikole ili Sinterklasa kako ga u Holandiji nazivaju, njegovim brodom iz Španije polovinom novembra. Tačnije, prve subote nakon dana Svetog Martina, koji se proslavlja 11. novembra.

Njemu se organizuje doček, a tim povodom deca ostavljaju svoje cipele pored kamina verujući da će njegov pomoćnik Crni Pit ući kroz dimnjak kuće ili pored ulaznih vrata u stanovima bez dimnjaka i ostaviti poklon za njih.  

Danima ranije započinjalo bi se sa slatkišima i manjim poklonima koji bi postajali sve veći kako se približavao 5. decembar.

Noć uoči Svetog Nikole širom Holandije organizuju se večeri iznenađenja. Tada porodice u svojim domovima sa rođacima otvaraju poklone u kojima se nalaze pisma sa rimovanim pesmama koje naznačavaju kome je poklon namenjen, ali bez navođenja imena darodavca.

Sećam se kako sam tih prvih godina lomio jezik čitajući pesme na holandskom jeziku Debi, ćerki moje prijateljice Holanđanke.

Moja kćerka bi tih dana obično u cipelu stavljala crteže, kocke šećera i šargarepe za Ameriga, konja Svetog Nikole.

Jedne godine zbog loše finansijske situacije uglavnom sam ostavljao slatkiše u cipele svoje ćerke, jer su bili jeftiniji, pa je znala da kaže: „Tata ove godine Sinterklas donosi samo slatkiše!” 

Razgovarajući jednom sa majkom moje ujne, starom Beograđankom iz Savamale, saznao sam da su i kod nas, pre drugog svetskog rata deca dobijala poklone za Svetog Nikolu.

Taj običaj je nestao s dolaskom komunista na vlast i stvaranjem lika Deda Mraza koji je zamenio Božić Batu. Deda Mraz je delio poklone za Novu godinu svoj deci Jugoslavije, bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost, što i nije bila tako loša ideja u zemlji kakva je bila naša.

U Holandiji deci je najinteresantniji Crn Pit. Nekada je Sveti Nikola imao samo jednog pomoćnika, a kasnije ih je bilo nekoliko, a njihov predvodnik i glavni među njima je Crni Pit.

Oni su obično smešni, vole da se glupiraju i ne shvataju baš uvek dobro zapovesti Sinterklasa. Zbog toga su deci interesantniji od dobroćudnog, pomalo usporenog deke kakav je Sinterklas. U raspodeli uloga u školi za predstave o Sinterklasu sva deca najradije biraju da budu Crni Pit i da svoje lice mažu crnom bojom.

Međutim, poslednjih godina, vodi se pravi rat zbog njegove boje kože. Ljudi tamne puti smatraju to rasizmom i traže da Crni Pit više ne bude crnoput. Kažem tamne puti, jer se poslednjih godina smatra uvredom ako crncu kažete da ima crnu boju kože. Zato su ljudi crne boje postali ljudi tamne boje, a belci su ljudi blede puti.

Već nekoliko godina u Holandiji se vode ozbiljne rasprave oko toga. Čak je dolazilo do toga da je u pojedinim gradovima policija morala da prati povorku Svetog Nikole. Nekada su ovaj praznik napadali protestanti smatrajući ga katoličkim, ali se on ipak pretvorio u opšteprihvaćeni porodični praznik.

Nadam se da će sada ovaj praznik preživeti, pre svega zbog dece koja mu se raduju. Ponekad pomislim da se ovakve stvari rade sa namerom da bi se ljudi na Zapadu bavili nevažnim stvarima, umesto da jurišaju na banke i velike korporacije koje su od ljudi napravile dužničke robove.

Umesto o egzistencijalnim pitanjima, mi raspravljamo o tome da li Crni Pit treba da ima crnu, ljubičastu ili plavu boju kože!

Na žalost, veliki broj ljudi tamne boje kože ovo pitanje vezuje za robovlasništvo, pogotovo ono koje je u najgorem obliku postojalo u Americi. U Americi se i danas osećaju posledice toga vremena. Danas u Holandiji na svakom koraku možete videti parove belih i crnih.

Neki od mojih crnoputih prijatelja mi kažu da je meni lako, jer sam beo i nikada nisam osetio diskriminaciju. Nisam baš siguran u tu njihovu tvrdnju. Zašto su sluge uvek crne boje kože, pitaju se Surinamci, Antilijanci ili Arubljani u Holandiji? Ovde se radi o neznanju.

Nisu prvi robovi bili afrički crnci. Mnogi ne znaju da su demokratska društva stare Grčke bila u osnovi robovlasnička. Malo ko zna da je većina atinskih građana toga doba posedovala bar po jednog roba. Robova je u tom periodu bilo nekoliko puta više nego slobodnih ljudi.

Neki podaci govore da se je jedno domaćinstvo imalo u proseku po četiri roba. Robovima se trgovalo, ali su oni najčešće sticani kao deo ratnog plena. Filozofi koji su stvorili demokratiju i osnove današnje zapadne klasične filozofije, takođe su imali svoje robove.

Bez obzira na sve danas mi je lepo i zabavno da sretnem Svetog Nikolu i sa Crnim Pitovima obiđem dvorac i sve odaje gde oni borave. Obišli smo njihovu spavaonicu, kuhinju i odaju gde se pakuju pokloni za decu koji će se kroz dimnjake ubacivati u njihove kuće.

Znam da tradicije postoje da bi se rušile ali ova mi je prirasla srcu.

Zbog toga ću ga i sledeće godine rado dočekati.

Valentin Matić

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”.
Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika