Век од рођења академика Милке Ивић

О језику је писала с надахнутошћу песника и с прецизношћу математичара – тако су колеге говориле о лингвисти, професору универзитета и академику Милки Ивић (1923 – 2011).

Поводом 100 година од рођења Милке Ивић подсетићемо на то како је академик Предраг Пипер описао њену личност и заоставштину: „Умела је као мало ко да иза наизглед наивне језичке ситнице види крупне теоријске чињенице. Увела је у српску лингвистику велики број теоријских појмова и све их је убедљиво образложила на српском и словенском језичком материјалу. Са лакоћом успевала да проникне у суштине теоријских новина и да их развија на српској и словенској грађи, а да истовремено остане самосвојна, а не представник одређеног правца”, навео је је Пипер.

У тексту о Милки Ивић, који је објављен у часопису „Јужнословенски филолог” истакао је и да је била примeр личнoсти по каквима се препознају поколења.

– Код ње је пленила ретка луцидност и широка ерудираност, а посебно преданост посматрањима језика и размишљањима о језику. Друговала је са Романом Јакобсоном, држала предавања упоредо са Ноамом Чомским и Чарлсом Филмором, дискутовала о лингвистичким питањима са Бохуславом Хавранеком, Јежијем Куриловичем, Уријелом Вајнрајхом, Франтишеком Данешом, Рудолфом Ружичком..., била је члан Академије наука и уметности Норвешке (од 1976), Српске академије наука и уметности (од 1976), Саксонске академије наука и уметности (од 1979), Словеначка Академија наука и уметности (од 1983), двадесет година врло активни и веома уважени члан Комисије за проучавање граматичке структуре словенских језика Међународног славистичког комитета (1964-1984), почасни члан Лингвистичког друштва Чешке (2000), почасни доктор Руског државног универзитета у Петрозаводску (2002). Предавала је на великим универзитетима у свету и позивана да на њима остане, али је ипак изабрала да буде у својој земљи, као што је то пола века пре ње учинио и њен велики претходник Александар Белић, истакао је Предраг Пипер.

Подсетио је да је каријеру универзитетског професора изградила на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, где је 1955. почела да предаје на катедри која је тек била основана, а одлазећи у пензију 1984, оставила је иза себе научну школу, чијем су формирању печат дали пре свега професори Милка и Павле Ивић.

– Њен разнострани дух оживљавао је оно чега би се дотакао, било да је то историја лингвистике, синтакса, семантика, теорија књижевног језика или нешто друго. Била је непоновљива у најбољем смислу те речи. Њена дисертација „Значења српскохрватског инструментала и њихов развој” (1954) остала је до данас непревазиђено истраживање у словенској историјској синтакси. За њим су уследила монографска истраживања других слависта о историји и значењима падежа у другим словенским језицима, увек са позивањем на монографију Милке Ивић, истакао је њен колега Предраг Пипер.

– У тeшким врeмeнимa, a oдaвнo зa другa нe знaмo, лeкoвитo je пoдсeтити сe с ким смо имали имaмo привилегију дa будeмo сaврeмeници, чиjи смo мoгли бити учeници, сaрaдници чак и приjaтeљи. У врeмeнимa кaдa мaлoдушнимa хoћe дa клeцну кoлeнa и мaлaкшу рукe, кaдa хoћe дa пoвeруjу дa ништa ниje чврстo, дa свe мoжe и oвaкo и oнaкo сaмo дa будe нeкaкo, спaсoнoснo je знaти, aли и гoвoрити, дa je мeђу нaмa увeк билo, а верујемо да ће и бити, нe мaлo, људи oд нajвишeгa сoja, oних кojи су идући крoз истoриjу jeдaн зa другим, или jeдaн уз другoг, oстaвљaли зa сoбoм ширoки пут, пo кojeм знaмo и oдaклe идeмo и кoликo дугo идeмo и кудa смo крeнули. Тo су људи, били они нaучници, рaтници или дoмaћини, чиja стaмeнoст извирe из пунe свeсти и o oнимa прe њих, и o oнимa пoслe њих, и o сoпствeнoм мeсту у тoм низу. Дa тaквих у нaшeм рoду ниje билo, и тo у вeћини, нe би нaм сe oвдe дo дaнaс имe oдржaлo, нити бисмo нaдживeли нeкoликe нeнaклoњeнe нaм цaрeвинe. Милка Ивић напустила је овај свет у 88. години живота, што су високе године, саме по себи вредне великог уважавања. Али, био млад или стар, човек који верује да је његов прави дом са оне стране неба, зна да је главни део његовог живота онај који долази после овог растанка, мисли о том делу свога будућег живота и припрема се за њега, да би, када састави свој почетак с крајем, његова добра прошлост била залог још боље будућности. Јер је овај живот леп пре свега као наговештај онога, још лепшега, и као прилика да то бар донекле заслужимо, рекао је Предраг Пипер у говору поводом смрти Милке Ивић.

Уџбеник за Немце, Американце, Кинезе

Књига „Правци у лингвистици” (1963) учинила је познатим име Милке Ивић широм света.

– Када је Милка Ивић написала ту касније најпревођенију књигу српске лингвистике, у Србији је издавач одлагао њено објављивање. Али нашао сe издавач у Словенији, на препоруку из Америке, и објавио је пет издања „Праваца у лингвистици”. Касније је још пет издања те књиге објављено у Београду. Из многобројних превода „Праваца у лингвистици” учили су и још уче, на својим језицима, историју лингвистике и Немци, и Естонци, и Корејци, и Американци, и Кинези, и Пољаци, и Јапанци, и Турци као и многи други. „Правци у лингвистици” су већ пола века темељ лингвистичких знања и за педесетак поколења српских лингвиста. Следиле су књиге „Лингвистички огледи (1983), „O језику Вуковом и вуковском” (1990), „O зеленом коњу: нови лингвистички огледи” (1995), „Лингвистички огледи, три (2000), „Ред речи: лингвистички огледи, четири” (2002), „O речима: когнитивни, граматички и културолошки аспекти српске лексике” (2005), као и преко четиристо других научних радова, навео је Пипер.