Дајте нам могућност да одсањамо нови сан

Паолo Мађели неуморни редитељ-путник, после паузе од 35 година вратио се у Атеље 212 где режира драму „Отац”, култно остварење Флоријана Зелера. У питању је други део Зелерове драмске трилогије: „Мајка”, „Отац” и „Син”. „Отац” је трагикомична породична прича фокусирана на остарелог оца који се бори са деменцијом…

Драму је превела Ивана Димић, драматуршкиња је Жељка Удовичић Плештина, сценограф Дарко Недељковић, костимограф Лео Кулаш, а музику компонује „Коикои бенд”. Премијера је најављена за Светски дан позоришта, 27. марта на великој сцени „Мира Траиловић”.  Насловну улогу Мађели је  поверио глумцу Војиславу Воји Брајовићу, а у глумачкој екипи су и: Хана Селимовић, Иван Михаиловић, Исидора Симијоновић, Драгана Варагић и Марко Грабеж.

Паоло Мађели (1947) у својој биографији уписао је до сада више од 200 представа у родној Италији,  Немачкој, Француској, Аустрији, Мађарској, Белгији, Шпанији, Хрватској,  земљама Јужне Америке, али и Израелу, Палестини… Посебно памти своје београдско позоришно искуство из ране младости о којем је причао и у разговору за „Политику”.

Драма „Отац” је филозофска прича о протоку живота, времена, о старењу, смрти… Зашто сте изабрали ово дело за поновни сусрет са публиком Атељеа 212?

Оно што ме занима јесте како болестан човек види свет,  посебно када носи у себи Алцхајмерову болест. Занима ме шта је то препознавање, како он види друге и како други виде њега. Та реалност која се деформише у главама свих њих је јако  интересантан позоришни проблем. Нисам гледао истоимени филм са Хопкинсом, нити ћу га гледати, јер сматрам да се не може бавити овом причом као што може театар. Филм мора да се потпомогне извесним специјалним ефектима, или већ нечим другим, заправо „објективним гледањем” како би рекао Брехт, а ја бих рекао да је објективно гледање нешто што овом тексту не треба. На ову драму идем са оним што Брехт назива отуђењем, на то да се објективно гледа прича, а субјективно се доживљавају промене. На томе радим, како да улазите у причу, да имате исти глас и лице, а при том немате маску.

Како сте бирали глумачку екипу? Где и како тражите  богатство у естетском пољу?

Жељка Удовичић Плештина и ја смо екипу бирали дуго. Наравно имали смо у виду неке глумце које познајемо, као рецимо, Хану Селимовић, Марка Грабежа… Драгану Варагић коју познајем целог живота. Тражили смо их према сензибилитету, управо зато јер смо хтели  да маштом одемо мало даље од онога што текст на први поглед доноси. Хајде да будемо искрени, на први поглед када ви то дело читате, видите да је Зелер врло добар писац и да је врло добар текст, али не можете рећи да је то баш генијално. Богатство у естетском пољу тражим у својим мукама. Шта то значи? Дошао сам у Београд, после врло свеже операције, и знам шта значи патити. Где је машта, депресија која производи болест, која те естетски може одвести у нека поља унутар себе за која ни не сањаш да постоје.

Последња ваша режија у Београду била је у Југословенском драмском позоришту 2006. године, радили сте представу „На дну”. Кога од пријатеља ћете посетити?

Подсетили сте ме на глумца којег сам јако волео, а који је умро млад, генијалног Небојшу Глоговца, али и на  Бранка Цвејића, на моје две велике љубави. Дошао сам да пронађем везу са тим великим уметницима, са мојим љубавима и да покушам да успоставим неку врсту дијалога, баш на ту тему која се зове смрт. Не могу да се помирим са тим да их нема.  Али ни што нисам био ту када је био комеморативни скуп поводом Цвејиног одласка. Био сам јако тужан, а да не говорим о Глоговцу. Он је  дубоко у мом срцу.

С каквим осећањем се враћате у Атељеу 212 у којем сте са свега 26 година радили Пиранделове „Дивове из планине” с Миром Ступицом, Петром Краљем, Ренатом Улмански, Данилом Лазовићем. Али и представе „Код лепог изгледа”, „Приче из бечке шуме”, „Метастабилни Граал”, „Париска комуна”…?

Незаборавна је радост због представе „Дивови из планине” коју сам радио са Миром Ступицом и која је отворила Битеф. И која је постигла у Паризу велики успех, а коју је Мира Траиловић продуцирала када сам био клинац. За Атеље 212 ме вежу велике емоције, огромна љубав са Миром Траиловић и Јованом Ћириловим, Миром Ступицом, Бором Тодоровићем, Гагом Николићем… Са свим глумцима који се могу видети на сликама у клубу Атељеа 212, попут Ружице Сокић, Бате Стојковића, Ђузе Стојиљковића…

Пуно путујете. Радили сте много у позориштима бивше Југославије. По чему се сећате тог југословенског духа?

По ономе  чега више нема, а то је спој различитих култура, виђења свет, свега. Односно по  фантастичном, креативном друштву које нам је сада онемогућено због тих силних граница, малих државица. Апсолутно сам против било које врсте национализма, јер он ограничава љубав, комуникацију, стварање. То су неке собице у које су се ти народи затворили и нису свесни да су и овако и онако осуђени да живе једни са другима.

Рат је актуелан као, како кажете,  тумор у глави. Негодујете због „протеривања” са светских сцена руских уметника: Чајковског, Чехова… Како то коментаришете?

Почео сам да се бавим ратом још 1987. године са „Електром” и од тада нисам стао. Апсолутно нисам за то да се руски аутори склањају са уметничких сцена. За то сам да се руски аутори све више играју, јер су Руси део Европе. Европска култура без  руске културе не може да функционише. То не кажем зато што сам за рат, мене погађа, нервира то питање. Увек постоје господари рата, као што су постојали и у Југославији, тако ме је учио мој велики, нажалост преминули пријатељ Предраг Матвејевић. Зашто Путин, Зеленски, Бајден… не употребљавају много више само једну реч која је уједно и једина која вреди – мир. То ме нервира, погађа, ма  то ме убија.

Зашто тврдите да је Европа постала интелектуална пустош?

Видите ли како сви сада само разговарају о слању оружја, дајемо сви велики новац за наоружање које иде у Украјину, а нисмо у стању да будемо критични према томе. Да инвестирамо много више у културу, здравство, лепоту. За помоћ онима којима је потребна јер  имају мање хране, новца, за  праведнију редистрибуцију капитала. Лако шаљемо, улажемо стотине милиона евра месечно у средства за убијање. Зар није то пустош?

Ваш „немирни дух” водио вас је на разне стране света. Много тога сте видели. Зашто овај наш континент дефинишете као болесну мочвару?

Болесна мочвара јесте управо то што јесте. Додао бих маларична мочвара управо зато што се понашамо као да смо велики комарци, а не чинимо ништа да та вода тече негде друго и да донесе живот, а не болест и смрт.

Каква платформа нам је данас  потребна?

Неопходно је да се окупи мали број појединаца, будући да нема много интелигентних људи који могу да донесу, утичу на редефинисање европског новог живота. Да образоване, релевантне  филозофе из свих крајева земље окупимо и да их закључамо у неки самостан док не нађу нову платформу за живот. Нека неко понуди решење. Свако од нас нешто сања. Хајде ставите заједно те наше снове,  организујте их и дајте нам могућност да одсањамо нови сан.