Цртица из Јоханесбурга

Ово ти је прича, читаоче, о нама у туђини. Често себе ухватим у расположењу да некоме, некако објасним … и, видиш, ту почне. Или стане. Уз чашу. Уз неки комфорни (и застићени) background. Али увек сам. Проклето словенски … А, у ствари, нико живи не разуме. Ма, пусти, није важно…

… Интелектуална стагнација, кажу. У Београду. У матици … интелектуална смрт, кажем, у колонији. У дијаспори. Утапање међ’ тридесетак хиљада дођоша. Поштених. И лопова. Од новинара до аутомеханичара. А све знају најбоље. И црква. Туга једна. Ми смо нашег домаћег Исуса кришом разапели. Одавно.

Гледана оком хирурга “наша колонија” и јесте, вероватно, одраз матице у овој гаргантуовској земљи. Досељавасмо се у таласима.

Први талас поче у осамнаестом веку, талас примораца которско-херцегновљанског порекла. Од тих људи осташе нека имена кроз генерације, и наравно, ћириличне надгробне плоче. И ништа више.

Други беше међуратни охридско-преспански печалбарски талас. Снађоше се људи и успешно асимиловаше. Трага им не оста.

Па онда долази официрско-професорско-министарски талас ратне емиграције предвођен Кнезом и Књегињом. Ту већ осташе неки трагови организованог бивствовања, удружења, књиге … и наравно, опет ћирилични гробови. Подсећа на голготу белогардејаца. Тужно.

Е, сада смо скоро на нашем терену. Талас педесетих. Месарско-тесарски. Са свим предностима које се само дају замислити. Лишени виших можданих сфера, без прошлости, порекла и оптерећења. Деца социјализма. Али, не лези враже. Физи;ки рад и штедња не образују, али зато дресирају. Не носе се више опанци и вунене чарапе. Тако и Мијајло постаде Мајкл, а Стева Стив. Јаој, где си, Стеријо Поповићу, ово чудо да видиш? Ови гуланфери су бесмртни па су зато укинули гробља.

Чудно је да, из приповедачу непознатих разлога, веома ретко долази до мешања последња два таласа до раних осамдесетих, а онда изненада почеше кумства, братимљења и дружења, славе и забаве горепоменутих таласотвораца.

Коначно дође време и на наш (мој) универзитетско-пробисветски нео-ратни талас. Само што је овај цунами примитивизма праћен логичном осеком есте)тике. Лоше примљени од “староседеоца” ови дођоши ипак се у кратком року снађоше, почеше да прескачу по неколико степеника одједном и стекоше “статус” о каквом старосте и не сањаше. А, видиш, то рађа завист, завист пакост, а иста раскол.

Чудна је особина нашега човека да сваких пар деценија (обично у време мира) заборави на све своје племенске одлике, постане непогрешив, самосвестан и самодовољан. (Читаоче, ово је моја теорија о нашем човеку спавачу, занима ме твоје мишљење о истој). Тада западне у неки сан и ако већ не промени веру, обично мења име и историју. Тако ти наш човек проведе пола живота у неком сну нагомилавајући у себи све оно лоше и нељудско. А онда, изненада, из мени недокучивог разлога наш ти се човек пробуди (као они шпијуни “спавачи” што пола живота проведу инфилтрирани док их миг њиховог “контролора” не пробуди) и постане већи правоверник од Патријарха. Као да наше племе и вера баш од Њих почињу. Наш ти човек одма’ ископа однекуд дедину шајкачу и стално посећује све литургије, мада углавном оне поподневне када је лакше бити примећен и при томе постаје ревносни приложник Храма, али такав да се о истоме наглас прича. На тај начин опрост је купљен и наш ти саплеменик мирно спава тврдим сном праведника. Тако је то у дијаспори.

Због таквих сам се ја, да видиш, уклонио из “јавног“ живота у своја четири зида, окружио књигама, сликама и неком старом музиком и дисујем за себе и свој рачун. Лака ми душа.

Поздрав из дијаспоре.