Смрт на Вијакезу

Лепота заласка сунца на Карибима не оставља равнодушним ни у најгорим моментима. Не може човек да не зажали када на краће или дуже време мора да се растане од толике лепоте.

Од тог шума мора, од ветра, од милијарди нијанси боја које се проламају небом док сунце легано тоне у океан. И ја верујем да та лепота спашава и да му је на крају баш она спасила душу.

И можда је крв која се из руке сливала у море само допринела својим црвенилом те његова жртва није била узалудна. Сигурно му је било жао мора.

А опет је пресекао своје вене и пустио крв да цури у море. Овог пута постарао се да то уради како треба. Да се сакрије на добро место где га нико неће наћи, да око њега нема људи, да то уради трезан. А не као пар недеља раније када смо га спасили.

Имао је тада среће, ако се то тако може рећи. Илај и ја смо отварали ресторан али је Илај отишао до дворишта хотела по неке потрепштине и начуо чудне звуке из његове собе. Убрзо сам и ја чуо вику и дозивање. Сјурио сам се и затекао ужас. Крв је у соби липтала из његових вена на све стране по зидовима, свуда унаоколо разбацани чаршави натопљени крвљу, зидови испрскани крвљу, хрпа испијених пивских флаша, напола испијена флаша вискија и срча којом је пресекао руке.

Дозивао је оца. Гледао је избезумљено у Илаја, пружио руке према њему и викао: „Тата, тата!”

Имао је среће, Илај је стари лисац. Прошао је тај сито и решето, свега и свачега се нагледао надмудрујући се са агентима ДЕА и ФБИ и стицавши искуство по порториканским затворима. Реаговао је као муња, опалио му пар шамарчина да га смири и натерао га да седне. Ја сам се сјурио да нађем прву помоћ и завоје, позвао хитну помоћ. Илај му је на превијао леву руку док сам ја стискао десну да не искрвари. Некако смо га прикрпили док није стигла хитна помоћ и одвезла га.

”Будалетина” - гунђао је Илај касније а спремачица Марија молила је газду да је не тера да чисти ту собу. Просто није подносила крв.

Јесте додуше био пијанац, али јако миран, љубазан и тих. Седео би на клупи поред мора и дозирао флашице „медаље” и „короне” и тихо би поздрављао пролазнике.

И сада када о свему размислим, чини ми се да је неки језив спокој избијао из њега, али тада то нисам тако примећивао. Просто ми се чинио мирним.

Пробао је да ради, трудио се неко време као кувар, али је алкохол бивао јачи па је после неколико кардиналних грешака добио отказ. Али наставио је да седи на острву и уредно је плаћао своје рачуне месецима. Нико није знао одакле му новац.

Од тог јутра, када га је отерала хитна помоћ, није се појављивао на јужној страни острва па смо мислили да је просто напустио Вијекез. Онда се пар недеља касније прочуло да су га пронашли рибари. Рано изјутра приметили су његово беживотно искрвављено тело и позвали полицију.

Мора да му је био жао мора. Не напушта човек без превеликог јада такву лепоту, јер много дана у години ти заласци сунца становницима овог и околних острва умеју да буду једина утеха и награда за све невоље беду и јад. Добри и прости људи, помогли би и њему да су знали, или да се може човеку помоћи.

Ако је лепота ту да спасава, онда је можда спашен. Ако душа гледа у ту лепоту док напушта тело, можда се међу тим сутонским бојама и ветровима Кариба налази неки тајни код који она успе да прочита и отпутује на неко лепо место.

Можда је баш зато и решио да то учини у сутону. Сумњам да се само двоумио целог дана, овог пута је ипак био трезан, поред њега нису пронашли ништа, никакав алкохол.

Не знам ни шта су учинили са његовим телом. Шта ли се уопште ради када странац пронађе свој крај на острвима. Сигурно су надлежни корумпирани полицајци одрадили своје, установили прави идентитет, пронашли неког од родбине. А ко би га знао, ако нису пронашли никога вероватно су и његове кости уградили у ово острво.

Заборавио сам му име, али сетим га се тако по некад. Не знам ни сам зашто. И увек помислим једно. Сигурно му је било жао мора.

Предраг Рудовић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика