Smrt na Vijakezu

Lepota zalaska sunca na Karibima ne ostavlja ravnodušnim ni u najgorim momentima. Ne može čovek da ne zažali kada na kraće ili duže vreme mora da se rastane od tolike lepote.

Od tog šuma mora, od vetra, od milijardi nijansi boja koje se prolamaju nebom dok sunce legano tone u okean. I ja verujem da ta lepota spašava i da mu je na kraju baš ona spasila dušu.

I možda je krv koja se iz ruke slivala u more samo doprinela svojim crvenilom te njegova žrtva nije bila uzaludna. Sigurno mu je bilo žao mora.

A opet je presekao svoje vene i pustio krv da curi u more. Ovog puta postarao se da to uradi kako treba. Da se sakrije na dobro mesto gde ga niko neće naći, da oko njega nema ljudi, da to uradi trezan. A ne kao par nedelja ranije kada smo ga spasili.

Imao je tada sreće, ako se to tako može reći. Ilaj i ja smo otvarali restoran ali je Ilaj otišao do dvorišta hotela po neke potrepštine i načuo čudne zvuke iz njegove sobe. Ubrzo sam i ja čuo viku i dozivanje. Sjurio sam se i zatekao užas. Krv je u sobi liptala iz njegovih vena na sve strane po zidovima, svuda unaokolo razbacani čaršavi natopljeni krvlju, zidovi isprskani krvlju, hrpa ispijenih pivskih flaša, napola ispijena flaša viskija i srča kojom je presekao ruke.

Dozivao je oca. Gledao je izbezumljeno u Ilaja, pružio ruke prema njemu i vikao: „Tata, tata!”

Imao je sreće, Ilaj je stari lisac. Prošao je taj sito i rešeto, svega i svačega se nagledao nadmudrujući se sa agentima DEA i FBI i sticavši iskustvo po portorikanskim zatvorima. Reagovao je kao munja, opalio mu par šamarčina da ga smiri i naterao ga da sedne. Ja sam se sjurio da nađem prvu pomoć i zavoje, pozvao hitnu pomoć. Ilaj mu je na previjao levu ruku dok sam ja stiskao desnu da ne iskrvari. Nekako smo ga prikrpili dok nije stigla hitna pomoć i odvezla ga.

”Budaletina” - gunđao je Ilaj kasnije a spremačica Marija molila je gazdu da je ne tera da čisti tu sobu. Prosto nije podnosila krv.

Jeste doduše bio pijanac, ali jako miran, ljubazan i tih. Sedeo bi na klupi pored mora i dozirao flašice „medalje” i „korone” i tiho bi pozdravljao prolaznike.

I sada kada o svemu razmislim, čini mi se da je neki jeziv spokoj izbijao iz njega, ali tada to nisam tako primećivao. Prosto mi se činio mirnim.

Probao je da radi, trudio se neko vreme kao kuvar, ali je alkohol bivao jači pa je posle nekoliko kardinalnih grešaka dobio otkaz. Ali nastavio je da sedi na ostrvu i uredno je plaćao svoje račune mesecima. Niko nije znao odakle mu novac.

Od tog jutra, kada ga je oterala hitna pomoć, nije se pojavljivao na južnoj strani ostrva pa smo mislili da je prosto napustio Vijekez. Onda se par nedelja kasnije pročulo da su ga pronašli ribari. Rano izjutra primetili su njegovo beživotno iskrvavljeno telo i pozvali policiju.

Mora da mu je bio žao mora. Ne napušta čovek bez prevelikog jada takvu lepotu, jer mnogo dana u godini ti zalasci sunca stanovnicima ovog i okolnih ostrva umeju da budu jedina uteha i nagrada za sve nevolje bedu i jad. Dobri i prosti ljudi, pomogli bi i njemu da su znali, ili da se može čoveku pomoći.

Ako je lepota tu da spasava, onda je možda spašen. Ako duša gleda u tu lepotu dok napušta telo, možda se među tim sutonskim bojama i vetrovima Kariba nalazi neki tajni kod koji ona uspe da pročita i otputuje na neko lepo mesto.

Možda je baš zato i rešio da to učini u sutonu. Sumnjam da se samo dvoumio celog dana, ovog puta je ipak bio trezan, pored njega nisu pronašli ništa, nikakav alkohol.

Ne znam ni šta su učinili sa njegovim telom. Šta li se uopšte radi kada stranac pronađe svoj kraj na ostrvima. Sigurno su nadležni korumpirani policajci odradili svoje, ustanovili pravi identitet, pronašli nekog od rodbine. A ko bi ga znao, ako nisu pronašli nikoga verovatno su i njegove kosti ugradili u ovo ostrvo.

Zaboravio sam mu ime, ali setim ga se tako po nekad. Ne znam ni sam zašto. I uvek pomislim jedno. Sigurno mu je bilo žao mora.

Predrag Rudović

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika