Нисам више странац

Оснабрик је град средње величине на северозападу Немачке. За нас Србе место од великог културног, а посебно духовног наслеђа. Српска црква у Оснабрику, посвећена Светом Великомученику Георгију, саграђена је у старом византијско-моравском стилу. Овај храм се засигурно налази међу  најзначајнијим споменицима културе у српској дијаспори..

Ипак, овога пута нећу писати о нашој лепој цркви и официрском логору краљевске војске који се такође налазио у Оснабрику, него о парчету „нашег духовног неба у иностранству”.

Последњих деценија променио се дух времена, однос према послу и породици. Више није важно да ли живимо у иностранству или Србији, ради се од јутра до мрака, а човек са великим надањима чека викенд.

Сваке суботе у 18 сати у цркви се служи вечерње богослужење пред свету недељну литургију.

Вече је било лепо, рано јесење. Ретко сам викендима са својом породицом и због тога се неизмерно радујем сваком тренутку проведеним са својим синовима и супругом. Поготово у ова смутна времена, јер нам баш она сведоче да је породица једино острво спаса и уточиште за „малог човека”.

Са двојицом мојих малишана упутио сам се до цркве на вечерњу службу. Стигли смо у минут, а црквена звона огласила су почетак богослужења. Није било пуно људи, само нас неколико. Добро познати глас нашег свестеника и духовног оца говори ми да пређемо на друго место.  

Нисам више странац. Када сам подигао главу, поглед ми се сусрео са очима Светог Саве, Симеона, Николе, Ђорђа, Лазара, Архангела Михаила. Бар на тренутак осећао сам се слободним.

Лепо је бити ослобођен строгих, врло често бесмислених правила, уштогљеног комуницирања и ниских страсти. Верујем да је свима јасно о чему говорим.

Застајем на улазу цркве након миропомазања и још једном захваљујем Господу на сваком тренутку.

Тада чујем глас старијег синчића и његову реченицу „тата, хајдемо, мама је спремила вечеру”!

Гледајући их како обојица на својим малим бициклима полако одлазе, схватам да ове тренутке нико и ништа не може да врати.

Са овом црквицом ја сам у својој кући, а написах овај мали текст у борби против немара и заборава.

Никола Зарић, лекар  

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика