Nisam više stranac

Osnabrik je grad srednje veličine na severozapadu Nemačke. Za nas Srbe mesto od velikog kulturnog, a posebno duhovnog nasleđa. Srpska crkva u Osnabriku, posvećena Svetom Velikomučeniku Georgiju, sagrađena je u starom vizantijsko-moravskom stilu. Ovaj hram se zasigurno nalazi među  najznačajnijim spomenicima kulture u srpskoj dijaspori..

Ipak, ovoga puta neću pisati o našoj lepoj crkvi i oficirskom logoru kraljevske vojske koji se takođe nalazio u Osnabriku, nego o parčetu „našeg duhovnog neba u inostranstvu”.

Poslednjih decenija promenio se duh vremena, odnos prema poslu i porodici. Više nije važno da li živimo u inostranstvu ili Srbiji, radi se od jutra do mraka, a čovek sa velikim nadanjima čeka vikend.

Svake subote u 18 sati u crkvi se služi večernje bogosluženje pred svetu nedeljnu liturgiju.

Veče je bilo lepo, rano jesenje. Retko sam vikendima sa svojom porodicom i zbog toga se neizmerno radujem svakom trenutku provedenim sa svojim sinovima i suprugom. Pogotovo u ova smutna vremena, jer nam baš ona svedoče da je porodica jedino ostrvo spasa i utočište za „malog čoveka”.

Sa dvojicom mojih mališana uputio sam se do crkve na večernju službu. Stigli smo u minut, a crkvena zvona oglasila su početak bogosluženja. Nije bilo puno ljudi, samo nas nekoliko. Dobro poznati glas našeg svestenika i duhovnog oca govori mi da pređemo na drugo mesto.  

Nisam više stranac. Kada sam podigao glavu, pogled mi se susreo sa očima Svetog Save, Simeona, Nikole, Đorđa, Lazara, Arhangela Mihaila. Bar na trenutak osećao sam se slobodnim.

Lepo je biti oslobođen strogih, vrlo često besmislenih pravila, uštogljenog komuniciranja i niskih strasti. Verujem da je svima jasno o čemu govorim.

Zastajem na ulazu crkve nakon miropomazanja i još jednom zahvaljujem Gospodu na svakom trenutku.

Tada čujem glas starijeg sinčića i njegovu rečenicu „tata, hajdemo, mama je spremila večeru”!

Gledajući ih kako obojica na svojim malim biciklima polako odlaze, shvatam da ove trenutke niko i ništa ne može da vrati.

Sa ovom crkvicom ja sam u svojoj kući, a napisah ovaj mali tekst u borbi protiv nemara i zaborava.

Nikola Zarić, lekar  

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”.
Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika