Приче су за елитне читаоце

Прозаиста, песник и књижевни критичар Васа Павковић и у својој новој књизи приповедака „Далеки, далеки, сусрет”, у издању новосадске „Академске књиге”, дочарава различите међуљудске односе. Сада су ти односи на неки начин драматичнији, љубави се нагло прекидају, враћају се бивше, доносећи немире, родитељи су стари и неминовна су поређења са њиховим личностима из доба детињства јунака. У првој причи дечак на улици види Иву Андрића, а мајка му одговара да је природно то да се у Београду могу срести тако велики људи, завршна је јунаково сећање на оца…

– Књига „Далеки, далеки сусрет” је моја десета књига прича. У претходним збиркама сам често комбиновао приче фантастике, затим формално истраживачке прозе са реалистичким обрасцима приповедања. Сада је реалистичко приповедање централно, присутно у свакој причи, а многе заплете и ликове сам „позајмио” из околине, из стварности, са којима сам се дружио целог живота. У оквирним причама, уводној и епилошкој, бавим се и историјом утопије у којој смо се сродили и одрастали, и која нас је обликовала. Однос родитеља и деце у њима је доминантан, а идеални свет детињства у Југославији посматра се глобално, у покушају да се сагледају и лепе и ружне стране нашег доба и начина живота. У сваком случају, тај свет је био далеко бољи од актуелног. Тежио је праведнијој будућности, многе од светлих циљева реализовао, док је садашњост ружна и тамна до неподношљивости… Све то утиче на јунакиње и јунаке мојих прича, чак и у интимној сфери. Када сам почињао да пишем, почетком осамдесетих, било је истинске наде, сада бих испао смешан да уопште говорим о њој – каже Васа Павковић.

Ликови јаких жена доминирају овим причама, неке се јављају из Канаде, неке желе да емигрирају, далеке су, како каже и наслов. Поставља се питање да ли мотив даљине пружа могућност сигурне опсервације, илузију блискости кроз носталгију, али и питање женске енергије у овој прози, на које аутор одговара:

– Моје јунакиње показују много више способности и снаге од својих партнера, у покушају да живе другачије, боље. Да ли се ради о химерама или реалности, показаће будуће године и приче о њима. Антијунаци мојих нових прича, мушкарци, углавном се летаргично препуштају усуду садашњости, животаре покрај компјутерских и телефонских екрана, а раде готово само да би преживели и сећали се боље прошлости. Наиме, већ су у смрт отишли многи моји добри пријатељи, често нагло, напречац, а да нису успели да направе чак ни биланс свог кратког постојања. Неке од мојих прича праве те билансе који се тичу како мојих пријатеља, тако и мене самог. Јер, вентил друштвених мрежа је згодан за заваравање, али „будућност нас чека да би нас растргала”, рече Сиоран.

Али књижевни живот и занимљиви сусрети и догађаји који га испуњавају такође су предмет интересовања Васе Павковића, он те литерарне призоре пажљиво посматра током свих ових година приповедања...

– Више од 40 година сам у књижевном животу. А оно најлепше што ми је дао јесу сусрети, познанства и разговори са неким уметницима, пре свега писцима. С друге стране, пишући реалистички, у некима од прича из „Далеког, далеког сусрета” драматизујем књижевне и интелектуалне, односно емотивне заплете чији сам сведок био. Чинио сам то и раније, понајвише у „Еху Београда”, али овде је све развијеније, за нијансу присније. Како рекох, чињеница да сам познавао Александра Тишму или Павла Угринова, Воју Чолановића или Данила Николића, најважнија је ствар коју сам добио од бављења књижевношћу. Једнако, важни су и дружење и ретки разговори са Бором Радовићем,

Милутином Петровићем или Стеваном Тонтићем, на пример. Као и све друго у овој земљи, и књижевни живот је лагано, потом све брже пропадао и нестајао из године у године, уз свесрдну „помоћ” власти, односно писаца који су постали њене слуге, колико и због болесне друштвене климе – прича Васа Павковић.

Он је са Славољубом Марковићем приредио четири антологије посвећене српској причи, а свака од њих овековечила је по једну генерацију наших приповедача.

– На овом антологичарском пројекту радили смо Славољуб Марковић и ја две деценије, ако не и дуже. Колико смо пута разговарали, полемисали, договарали се да ни сам бог не зна. Сада су четири антологије српске прозе 20. века пред критиком, писцима и публиком, објављене у часопису „Прича”. Надам се да ће их људи читати и да ће оне представљати својеврсне бове за пловидбу великим морем српске приповедачке прозе. Прва књига је посвећена приповедачима који су рођени педесетих година прошлог века, а друга шездесетих. Трећа се бави реалистичким писцима који су претходили поменутим генерацијама, делећи са њима, у другој половини књиге, заједничко време и простор на српској књижевној сцени. Док се четврта и најобимнија књига бави модернистичким писцима 20. века. Мало смо добрих аутора прескочили, а цео пројекат урадили ентузијастички, за „џ”, како би рекли млади – објашњава Павковић.

Његово тумачење односа снага у нашој књижевности говори у прилог томе да читаоци данас углавном траже романе, док поезија, приповедаштво и есејистика остају ван ширег читалачког хоризонта, како је иначе и у свету. Али додаје и ово, што само потврђује његову оданост приповеци, али и поезији:

– Но то није битно, поезија је есенцијални део српске књижевности већ готово два века, а приповедачи су обично наши најцењенији прозаисти. Приповетке и есеји, као и поезија су данас намењени елитним читаоцима, онима који од књижевности траже највише. А како рече Данило Киш: „Књижевност је или све или није ништа.” У то верујем од првих година бављења књижевношћу. И све што се десило током последњих пола века, у мом животу писца и око њега, само ме је учврстило у том уверењу.