Извините, дошло је до грешке

Морао сам не неке медицинске интервенције у болницу „Санибрук”, једној од две највеће клинике у Торонту.

Ту сам се сусрео са научном фантастиком, разним ултразвуковима овога или онога, скенерима, „цетеровима” и слично.

Обично прво позову телефоном, па онда поштом пошаљу потврду са датумима шта треба урадити пре прегледа. Неколико дана раније позову вас телефоном да подсете да имате заказан преглед. Тако би бар требало да буде.

Једног поподнева, око три сата, зазвонио је телефон, а женски глас каже: „Господине, Ви нисте дошли на преглед који сте имало заказан за 9 ујутро!”

– Чекајте, па како, нико ми није јавио ни телефоном ни писмено

– Не знамо, мора да је дошло до неке грешке. Ви морате да дођете данас пре 5 сати да би сутра наставили заказане прегледе.” (за које такође нису јавили)

Па добро, ја код куће у гаћама, гледам светско првенство и ручам. Како  ћу сад да стигнем на време, јер до болнице треба да променим два аутобуса и две метро линије, укупно сат и по.

– Господине, само да Вас подсетим да морате да одете у тоалет да испразните црева и попијете седам и по децилитара воде један сат пре прегледа да би Вам бешика била пуна.

Нисам имао времена да чучим на клозетској сољи и чекам, прескочио сам то и попио, и трк наврат на нос да стигнем на време.

А јавни превоз, баш воли да тресе моју пуну бешику. Не помажу ни прекрштене ноге. Само сам гледао на под, да нисам већ процурео.

Болница огромна, прави лавиринт са више спратова и крила. Ту ни онај митски грчки јунак не би могао никад да се снађе. Иди вамо, трчи тамо, иди горе, бежи доле. Натписи те шаљу на све стране, само не на ону на коју би требало.

Углавном, на крају стигнем пред сам крај радног времена, легнем под ту машинерију, обавим преглед и улетим у тоалет.

Нико не зна да ми каже како то да ме нису обавестили, али ево за сутрашњих неколико прегледа даће ми написмено тачно када и шта треба да урадим.

Сутрадан имам први преглед у 10 ујутро. Иста процедура, празни црева, водурина, дрмање бешике у превозу.

Пријавим се на рецепцији, али ме они прво пошаљу да дам крв. Тамо дугачак ред, узмем број и чекам, а бешика све нервознија.

Најзад дочекам да то обавим и пожурим на своје одељење.

Међутим, тамо ми кажу: „Господине, Ви сте имали преглед заказан за 8 ујутро.”

Ама чекајте, ево Вам писмена потврда о заказаном времену, пише лепо10 пре подне.

– Свеједно, Ви сте и за то закаснили пола сата.

– Па послали су ме да дам крв на преглед.

– Ко Вас је послао, уопште није требало да дате крв.   

– Мора да је дошло до неке грешке. На жалост, пропустили сте свој ред и сада морате да чекате два-три сата да Вас убацимо негде.

– Ама људи, ја не могу толико да издржим, морам до тоалета.       

– Идите слободно, али морате опет да попијете седам и по децилитара воде.

Седим и чекам, бешика све пунија, али бар је ништа не треска, стискам ноге и чекам.

На крају се смилују и протерају ме кроз машину, а ја постигнем светски рекорд у брзини на путу за тоалет.

И шта сад да радим, следећи преглед имам увече. Не вреди сада да се враћам кући, сат и по тамо, сат и по натраг.

Сместим се у неку неудобну столицу и чекам заказано време.

Али и за тај преглед иста процедура. Јао што не волем ту водурину. Бешика и ја једва преживимо до заказаног времена, протерају ме и кроз ту машину. Док устајем, питам доктора: „Чекајте није ми нешто јасно, зашто сам морао да имам пуну бешику за преглед груди?

– А ко Вам је то рекао? Није уопште требало.

– Ама чекајте, ево имам писмено упутство шта треба да урадим пре овог прегледа.

– То мора да је дошло до неке грешке.

И ја после свега овога треба да идем пун поверења на озбиљну здравствену процедуру. Шта ако побркају леву или десну страну, доле или горе.

С.Р. -  Торонто

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика