Izvinite, došlo je do greške

Morao sam ne neke medicinske intervencije u bolnicu „Sanibruk”, jednoj od dve najveće klinike u Torontu.

Tu sam se susreo sa naučnom fantastikom, raznim ultrazvukovima ovoga ili onoga, skenerima, „ceterovima” i slično.

Obično prvo pozovu telefonom, pa onda poštom pošalju potvrdu sa datumima šta treba uraditi pre pregleda. Nekoliko dana ranije pozovu vas telefonom da podsete da imate zakazan pregled. Tako bi bar trebalo da bude.

Jednog popodneva, oko tri sata, zazvonio je telefon, a ženski glas kaže: „Gospodine, Vi niste došli na pregled koji ste imalo zakazan za 9 ujutro!”

– Čekajte, pa kako, niko mi nije javio ni telefonom ni pismeno

– Ne znamo, mora da je došlo do neke greške. Vi morate da dođete danas pre 5 sati da bi sutra nastavili zakazane preglede.” (za koje takođe nisu javili)

Pa dobro, ja kod kuće u gaćama, gledam svetsko prvenstvo i ručam. Kako  ću sad da stignem na vreme, jer do bolnice treba da promenim dva autobusa i dve metro linije, ukupno sat i po.

– Gospodine, samo da Vas podsetim da morate da odete u toalet da ispraznite creva i popijete sedam i po decilitara vode jedan sat pre pregleda da bi Vam bešika bila puna.

Nisam imao vremena da čučim na klozetskoj solji i čekam, preskočio sam to i popio, i trk navrat na nos da stignem na vreme.

A javni prevoz, baš voli da trese moju punu bešiku. Ne pomažu ni prekrštene noge. Samo sam gledao na pod, da nisam već procureo.

Bolnica ogromna, pravi lavirint sa više spratova i krila. Tu ni onaj mitski grčki junak ne bi mogao nikad da se snađe. Idi vamo, trči tamo, idi gore, beži dole. Natpisi te šalju na sve strane, samo ne na onu na koju bi trebalo.

Uglavnom, na kraju stignem pred sam kraj radnog vremena, legnem pod tu mašineriju, obavim pregled i uletim u toalet.

Niko ne zna da mi kaže kako to da me nisu obavestili, ali evo za sutrašnjih nekoliko pregleda daće mi napismeno tačno kada i šta treba da uradim.

Sutradan imam prvi pregled u 10 ujutro. Ista procedura, prazni creva, vodurina, drmanje bešike u prevozu.

Prijavim se na recepciji, ali me oni prvo pošalju da dam krv. Tamo dugačak red, uzmem broj i čekam, a bešika sve nervoznija.

Najzad dočekam da to obavim i požurim na svoje odeljenje.

Međutim, tamo mi kažu: „Gospodine, Vi ste imali pregled zakazan za 8 ujutro.”

Ama čekajte, evo Vam pismena potvrda o zakazanom vremenu, piše lepo10 pre podne.

– Svejedno, Vi ste i za to zakasnili pola sata.

– Pa poslali su me da dam krv na pregled.

– Ko Vas je poslao, uopšte nije trebalo da date krv.   

– Mora da je došlo do neke greške. Na žalost, propustili ste svoj red i sada morate da čekate dva-tri sata da Vas ubacimo negde.

– Ama ljudi, ja ne mogu toliko da izdržim, moram do toaleta.       

– Idite slobodno, ali morate opet da popijete sedam i po decilitara vode.

Sedim i čekam, bešika sve punija, ali bar je ništa ne treska, stiskam noge i čekam.

Na kraju se smiluju i proteraju me kroz mašinu, a ja postignem svetski rekord u brzini na putu za toalet.

I šta sad da radim, sledeći pregled imam uveče. Ne vredi sada da se vraćam kući, sat i po tamo, sat i po natrag.

Smestim se u neku neudobnu stolicu i čekam zakazano vreme.

Ali i za taj pregled ista procedura. Jao što ne volem tu vodurinu. Bešika i ja jedva preživimo do zakazanog vremena, proteraju me i kroz tu mašinu. Dok ustajem, pitam doktora: „Čekajte nije mi nešto jasno, zašto sam morao da imam punu bešiku za pregled grudi?

– A ko Vam je to rekao? Nije uopšte trebalo.

– Ama čekajte, evo imam pismeno uputstvo šta treba da uradim pre ovog pregleda.

– To mora da je došlo do neke greške.

I ja posle svega ovoga treba da idem pun poverenja na ozbiljnu zdravstvenu proceduru. Šta ako pobrkaju levu ili desnu stranu, dole ili gore.

S.R. -  Toronto

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika