Кад Херцеговац крчи кактусе

Најбољи виц о мом родном крају свакако је онај у коме се каже да је Богу досадило да слуша свакодневне молбе, па је повикао са неба: „Купи већ једном тај лоз (ако хоћеш да добијеш премију)".

Сви ти вицеви о нама Пироћанцима су лаж. Мада је данас лагање постало нормално. Једина истина је да долазимо из сиромашног краја и да пазимо на сваки динар, поготову у данашњој немаштини. Али, нисам о томе хтео данас...

Имам један проблем, који ме мучи откада сам засадио воћке у нашем дворишту овде у Мелбурну. Дрвеће добро крене а онда - увене.

Прво ми се то десило са јабукама. Засадио сам онакве исте какве сам имао у родном селу. Када су почеле да рађају, радости није било краја. Али су онда неким чудом почеле да вену. Гране су се најпре оголиле а онда се цело дрво осушило. Морао сам да их посечем.

Ми инжењери волимо да знамо „како ствари раде”, завирујемо у црне рупе, скидамо шрафове и узимамо инструменте који мере напон, струју и фреквенцију. Али код овог проблема нема где да се закаче жице.

Ово ме дуго мучило, поготову када сам у свом езотеријским уздизању сазнао да је сушење дрвећа „лош знак”.

Ипак, најозбиљније сам се забринуо када сам сазнао да моји комшије Абориџини знају да убију човека - речима. Одмах сам из куће избацио бумеранг, који сам купио у Бризбејну, где су нам то испричали њихови туристички водичи.

Затим сам потражио мишљење од Сретена Вонгара, који је живео са Абориџинима. Нажалост, његова искуства су више везана за страдање Абориџина током нуклеарних проба у пустињама Аустралије, те није било велике помоћи.

После јабука, почели су да се суше лимунови. Размишљам јабуке су наше, а лимунови „њихови”. Лепо су рађали, сликао сам их за Фејс, а супруга их је свакодневно цедила за органску лимунаду.

Сценарио је био исти – прво оголе гране, престану да цветају и више нема лимунова. Али само дрво се није осушило, што је ипак, побољшање.

Последња кап је био напад на свето дрво - храст. Писао сам у овој рубрици о „Три црвена храста". Када су храстови почели да се суше, решио сам да окренем лист. Позвао сам Херцеговца Рашу са моторном тестером.

Принцип је једноставан - ако лоша електронска компонента не може да се пронађе, онда се мења цела плоча. Тако радимо ми инжењери. Сечемо а онда све из почетка.

Овог пролећа реших да преуредим башту. После петнаест година јасмини су се попели на кров, винова лоза такође. Дође Херцеговац Рашо и моторна тестера пробуди комшилук. Најтеже је било исећи оне кактусе са дебелим дугачким листовима што се зову јаке.

А онда дође на рад високо жбунасто дрво тик уз кућу.

Придошлице у Аустралију старији мигранти плаше иглама на плажи и спајдерима. Тако они зову отровне паукове, оне са црвеном тачком. Побио сам их на нашој фарми толико много да сам и заборавио ту стару причу. Тамо су они домаће животиње. Требало би да поменем и крокодиле, ајкуле, отровне медузе, раже (оне што убише ловца на крокодиле Стива Реја) и још доста тога.

Недавно су овдашње телевизије о нашем човеку који је испод своје куће ископао земуницу. Он је стрпљиво износећи земљу у кофама направио цео подземни спрат. Водитељ је успео да се не насмеје током разговора, али су земљакове комшије отворено рекле да је „strange” (чудак). А човек је стопосто нормалан.

Али да вам коначно откријем тајну - дрвеће је венуло јер је у башти живела аустралијска дивља животиња која се зове посум.

Посуми живе на дрвећу, хране се лишћем а мени личе на огромне пацове. У урбаним срединама умеју да направе легло и на тавану саме куће. Мирни су, стрпљиви и излазе само ноћу, што објашњава како је успевао да ме заварава годинама.

Посуми су заштићена врста и једино могу да се релоцирају, док их на Новом Зеланду сматрају за штеточине и дозвољен је лов на њих.

И ту је крај приче. Рашо је одсекао дрво, посум је побегао, а лимун је поново почео да расте.

А везано за виц са почетка приче - овога пута није био Бог него посум.

Међутим карма или како ми инжењери кажемо „фидбек” тј. повратна веза постоји. Неки моћни људи су то заборавили, па зато имамо све ове проблеме.

Џорџ Петровић - Ђоле, Мелбурн

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика