Kad Hercegovac krči kaktuse

Najbolji vic o mom rodnom kraju svakako je onaj u kome se kaže da je Bogu dosadilo da sluša svakodnevne molbe, pa je povikao sa neba: „Kupi već jednom taj loz (ako hoćeš da dobiješ premiju)".

Svi ti vicevi o nama Piroćancima su laž. Mada je danas laganje postalo normalno. Jedina istina je da dolazimo iz siromašnog kraja i da pazimo na svaki dinar, pogotovu u današnjoj nemaštini. Ali, nisam o tome hteo danas...

Imam jedan problem, koji me muči otkada sam zasadio voćke u našem dvorištu ovde u Melburnu. Drveće dobro krene a onda - uvene.

Prvo mi se to desilo sa jabukama. Zasadio sam onakve iste kakve sam imao u rodnom selu. Kada su počele da rađaju, radosti nije bilo kraja. Ali su onda nekim čudom počele da venu. Grane su se najpre ogolile a onda se celo drvo osušilo. Morao sam da ih posečem.

Mi inženjeri volimo da znamo „kako stvari rade”, zavirujemo u crne rupe, skidamo šrafove i uzimamo instrumente koji mere napon, struju i frekvenciju. Ali kod ovog problema nema gde da se zakače žice.

Ovo me dugo mučilo, pogotovu kada sam u svom ezoterijskim uzdizanju saznao da je sušenje drveća „loš znak”.

Ipak, najozbiljnije sam se zabrinuo kada sam saznao da moji komšije Aboridžini znaju da ubiju čoveka - rečima. Odmah sam iz kuće izbacio bumerang, koji sam kupio u Brizbejnu, gde su nam to ispričali njihovi turistički vodiči.

Zatim sam potražio mišljenje od Sretena Vongara, koji je živeo sa Aboridžinima. Nažalost, njegova iskustva su više vezana za stradanje Aboridžina tokom nuklearnih proba u pustinjama Australije, te nije bilo velike pomoći.

Posle jabuka, počeli su da se suše limunovi. Razmišljam jabuke su naše, a limunovi „njihovi”. Lepo su rađali, slikao sam ih za Fejs, a supruga ih je svakodnevno cedila za organsku limunadu.

Scenario je bio isti – prvo ogole grane, prestanu da cvetaju i više nema limunova. Ali samo drvo se nije osušilo, što je ipak, poboljšanje.

Poslednja kap je bio napad na sveto drvo - hrast. Pisao sam u ovoj rubrici o „Tri crvena hrasta". Kada su hrastovi počeli da se suše, rešio sam da okrenem list. Pozvao sam Hercegovca Rašu sa motornom testerom.

Princip je jednostavan - ako loša elektronska komponenta ne može da se pronađe, onda se menja cela ploča. Tako radimo mi inženjeri. Sečemo a onda sve iz početka.

Ovog proleća reših da preuredim baštu. Posle petnaest godina jasmini su se popeli na krov, vinova loza takođe. Dođe Hercegovac Rašo i motorna testera probudi komšiluk. Najteže je bilo iseći one kaktuse sa debelim dugačkim listovima što se zovu jake.

A onda dođe na rad visoko žbunasto drvo tik uz kuću.

Pridošlice u Australiju stariji migranti plaše iglama na plaži i spajderima. Tako oni zovu otrovne paukove, one sa crvenom tačkom. Pobio sam ih na našoj farmi toliko mnogo da sam i zaboravio tu staru priču. Tamo su oni domaće životinje. Trebalo bi da pomenem i krokodile, ajkule, otrovne meduze, raže (one što ubiše lovca na krokodile Stiva Reja) i još dosta toga.

Nedavno su ovdašnje televizije o našem čoveku koji je ispod svoje kuće iskopao zemunicu. On je strpljivo iznoseći zemlju u kofama napravio ceo podzemni sprat. Voditelj je uspeo da se ne nasmeje tokom razgovora, ali su zemljakove komšije otvoreno rekle da je „strange” (čudak). A čovek je stoposto normalan.

Ali da vam konačno otkrijem tajnu - drveće je venulo jer je u bašti živela australijska divlja životinja koja se zove posum.

Posumi žive na drveću, hrane se lišćem a meni liče na ogromne pacove. U urbanim sredinama umeju da naprave leglo i na tavanu same kuće. Mirni su, strpljivi i izlaze samo noću, što objašnjava kako je uspevao da me zavarava godinama.

Posumi su zaštićena vrsta i jedino mogu da se relociraju, dok ih na Novom Zelandu smatraju za štetočine i dozvoljen je lov na njih.

I tu je kraj priče. Rašo je odsekao drvo, posum je pobegao, a limun je ponovo počeo da raste.

A vezano za vic sa početka priče - ovoga puta nije bio Bog nego posum.

Međutim karma ili kako mi inženjeri kažemo „fidbek” tj. povratna veza postoji. Neki moćni ljudi su to zaboravili, pa zato imamo sve ove probleme.

Džordž Petrović - Đole, Melburn

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika