Више нас је умрло него што се вратило

У нашој цркви у Берлину, коју смо купили још 1991. године, сваке недjеље у десет сати одржава се служба божија. Ове недјеље служби је присуствовао и епископ хумски Јован, викарни владика СПЦ за Немачку.

Црква је била баш пуна а владика Јован одржао је лијепу и надахнуту проповијед о заблуделом сину који је затражио и добио од оца свој дио имања. После је то све спискао али му је отац ипак опростио.

После службе приликом узимања нафоре дајемо добровољни прилог за жртве земљотреса у Сирији и Турској. Сазнајемо да због санкција Сирији новчани прилог преко банке не може се послати, али да ће наш прилог бити уручен Антиохиској блискоисточној цркви, а чији је владика чест гост у нашем храму.

Могу поносно да кажем да смо освјетлали образ дајући прилог, ријетко да је било новчанице испод 20 евра.  Из повелике корпе новчанице су се пресипале колико их је било.

После службе одлазимо у лијепу црквену салу коју смо изградили 2001 године. Тамо се дружимо, попијемо и поједемо. У пространој сали видим да је најживље за радикалским столом. Примјећују ме и зову да им се придружим. Сједам за сто питам шта то славе, а они ћуте и смију се.

– Добро докторе, знао си са нама славити и прије на овај дан. Ниси ваљда заборавио који је данас светац, каже ми стари познаник.

– Како не би заборавио, па због короне нисмо славили три године.

– Знаш докторе који је данас светац, чија је то слава, пита ме други.

Прорадише ми кликери, Света три Јерарха, радикалска слава. Честитах им славу. Ранијих година на овом мјесту знала су се спојити и по три четири стола. Доносили су се печени прасићи, свирала музика, а сада колико видим само њих четири-пет.

То им и рекох, па поче расправа колико њих се од овог стола вратило у домовину, а колико је умрло. Закључак беше да је више умрло него што се вратило.

Стварно, причајући о овој теми дотакли смо се старосног састава оних који посјећују службу божију у цркви. Видимо да смо ми, који смо од почетка овдје, одавно постали мањина. Црква је сада пуна младих људи. Мало размислих и сетих се да су била три велика таласа миграције ка Европи. Свједок сам био сва три.

Онај први шездесетих и седамдесетих година када сам дошао на специјализацију, провео сам седам година и вратио се у домовину.

Сјећам се у том првом организованом миграционом таласу били су углавном неквалификовани радници и који су се усавршавали углавном тамо где су радили. Такви нису ишли у цркву јер тада наших цркава у Њемачкој и није ни било.

Други је ратни, избјеглички талас, од 1991. – 1995. године у коме сам се и ја нашао. У Њемачкој су се задржали они који су имали бар неку квалификацију. Посјета цркви је било али се видјело да су многи посјетиоци били збуњени, јер нису знали како би се односили према цркви.

Коначно се појавио и овај трећи талас, од пре 15 или 20 година, које се умногоме разликује од два претходна. То су углавном млађи људи, високо образовани, сигурни у себе, од почетка говоре њемачки.

Они који долазе у цркву чине то свјесно и види се да су добили родитељско образовање у том погледу. Прикупљени добровољни прилог за пострадале од земљотреса говори да је дошла генерација која има новац, као и то да се подразумева да дају хуманитарни прилог.

За једним столом се одједном чула препирка која се брзо утишала, али се видело да није престала. Мужу и жени који су били за тим столом изгледа да је препирка досадила, и дођоше да сједну за наш сто где су  двије столице биле упражњене.

Питамо их што је то било тамо.

На улазу у нашу цркву сваке недеље уочи службе скупи се већа група румунских Рома, жена и дјеце који просе. Улазе и у предворје гдје се пале свијеће, па понекад дође и до непријатних ситуација.

Данас је то засметало ономе проћелавом и позвао је полицију. Онај други у плавом сакоу преко пута се наљутио на њега. Рекао му је да то није у реду и да за такве ствари треба да пита свештенике. Поготову што је данас владика ту, јер није лијепо видјети да полиција улази у цркву.

Наједном и за нашим столом око тога поче расправа. Створише се два табора за и против, а по готову што су дјеца већ дошла и у салу и пружала руке за милостињу. Видим већина се сложи да они исто не би звали полицију, а поготову када смо сви знали став наших попадија да дјеци када дођу у салу никада нису давали новац. Али ако је остало нешто од колача или пите давале су ромској дјеци да поједу, или им замотавале да понесу са собом.

Један млађи човјек каже да би он све присилио да раде, јер тако ће научити ред, да се ујутро устане, дође на вријеме на посао и послије врати кући и да на концу мјесеца донесе плату.

Одговори му комшија са десне стране да би он сада исправљао криве Дрине, напомињујући да та дјеца долазе са својим бабама које нису научиле ни њихове родитеље да раде. То један зачарани круг који ће се и даље вртети.

Дискусија би наједном прекинута од једног човјека из старе гарде који рече: „Ево нама нашег Хасана тачан као швајцарски сат.”

Стварно на улазним вратима се појавио наш стари познаник, педесетогодишњак, доста мршаве грађе и мали растом. Просио је једном руком, а другом показивао на желудац и приносио руку устима показујући да је гладан.

– Ко је пак овај, пита ме мој кошија који сједи са моје лијеве стране.

– То ти је мој Босанац, муслиман, негдје од Сарајева.

Нисам знао да се тако зове. Сваке недјеље послије службе долази у ово доба. Не знам да ли је нијем или се само тако приказује. Не бој се, није он гладан, добро је збринут. Дај му да нешто једе неће узети, само тражи новац. Прије су му људи давали али сада све мање и мање када се прочуло да све што добије одмах све прокоцка на аутомату за коцку.

Мој саговорник ме пита шта мислим о овој теми, да ли просјацима треба дати или не.

– Јуче гледам телевизију гдје репортер извјештава са лица мјеста о земљотресу. Човјек стоји усред оних рушевина и говори да је изгубио све - жену, двоје дјеце, трговину са робом, магацин, ауто. Зима је а он нема ни зимског капута на себи. Зато као што видиш наједном можеш доћи у ситуацију да сам тражиш да ти неко помогне. Зато треба дати,” био је мој одговор.

Сала се увелико испразни, тако и наш сто. Један по један људи се дижу поздрављају се и одлазе. Чујем човјека за сусједним столом како дижући се каже свом саговорнику: „Идем и ја да гласам.” (поновљени комунални избори у Берлину).

– За кога ћеш гласати, смије ли се знати, упитах.

– Смије, како не смије, за АФД. Они су једина партија који су уз нас, а и против су овог украјинског рата.

Петар Маљеновић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика