Најтужнији Васкрс у Италији

То ускршње јутро било је педесет и прво јутро које сам провео сâм у северној Италији. Шетао сам опустелим градом док се измаглица подиже и открива беле врхове Алпа у даљини.

Мермерна скулптура на градском тргу је утонула у сан након многих непроспаваних ноћи. Торино, некадашњи главни град Италије и центар индустријског развоја,  опорављао се од  дуге и тешке болести.

Пратио сам виа По, шетао углачаним каменим плочама и дошао до реке. Успут  сам видео тек по неки затворен излог – најлепше градске радње одавно су прекривене тешким металним засторима.

Једино натпис изнад врата одавао је да су ту некада гости испијали кафе и водили живе разговоре, док су трговци прекопута продавали елегантна одела и кравате.

На месту трамвајског стајалишта, остале су само шине да сведоче о бројним путницима који су чекали у гомили, у нади да ће доћи до слободног места.

Они који нису имали довољно среће да уђу у трамвај, обично би се невољно утапали у непрегледну реку туриста и одлазили пешице до трга Кастело.

Од уобичајене градске вреве и гужве у саобраћају, остала је пуста улица. Многи од тих људи из улице По самовали су, баш као што је цела Италија преко ноћи остала сама.

Са друге стране реке, не тако далеко од каменог моста, дошао сам до православне цркве. Скромно здање од црвене цигле, са необичном куполом која пркоси белим облацима у позадини. Пред улазом, на дрвеној табли су утиснута латинична слова – Chiesa del Santissimo Redentore.

Испод назива је текст који у великој мери објашњава необичну спољашњост цркве: „concessa in uso alla parrocchia torinese della Chiesa ortodossa russa Patriarcato di Mosca“.

Схватам да не потпадам под јурисдикцију те цркве, али ипак пролазим кроз капију од кованог гвожђа. Поред калдрмисане стазе која води ка порти, са десне стране, испод расцветале крошње мајске трешње, постављен је дрвени руски крст. Још један подсетник на јурисдикцију цркве, за оне који нису добро видели натпис на дрвеној табли.

Наставио сам даље, попео се каменим степеницама до улазних врата, изнад којих је живо осликана фреска. На фресци се јасно види златно небо, баш као да свањава, и пустињско стење које је нешто тамније боје. Христ стоји на стени у средини, заогрнут белим плаштом, и као да ме гледа право у очи, док рукама подиже оседелог Адама и остарелу Еву из њихових гробова.

Са Исусове десне стране, тамнобраон словима пише – CHRISTUS SURREXIT! А са леве стране – VERE SURREXIT!

Посматрао сам фреску док су ми у мислима били старци и старице који су платили највећу цену пандемије. Размишљам и схватам да све нас, пре или касније, чека иста судбина. Оно што ме највише боли при тој помисли је самоћа.

Чак је и Христ на фресци васкрсао Адама и Еву, не самог Адама или саму Еву, већ њих двоје. Да ли би неко уопште могао да буде срећан уколико би васкрсао сам или сама? Да ли (вечни) живот у самоћи може да има смисла? Да, племенит човек може да буде сâм себи довољан, али све племенито што носи у себи он је стекао захваљујући речима и делима других људи.

Покушавао сам да провирим у унутрашњост цркве али авај, масивна врата од храстовог дрвета била су закључана. На њима је прикачено кратко обавештење да се сва окупљања одлажу до укидања ванредних мера италијанске владе.

Вратио сам се уским калдрмисаним улицама у које се сунце још није пробило. Зраци су допирали само до највиших балкона на којима је неуредно окачен разнобојни веш. Погледом сам тражио нешто што би макар заличило на Србију, на људе које познајем, али не налазим ама баш ништа, ни најмањи детаљ.

У даљини чујем цвркут птица, али ни цвркут није исти. Улазим у стан и гледам у празно. Сâм сам. Тишина. Недуго затим, зазвонио је телефон – позив из Србије. Са друге стране жице, мени добро познат глас изговара – Христос васкрсе!

У тренутку схватам да се у те две речи крије све за чиме сам трагао овог јутра – Ваистину васкрсе!

* Текст је написан у време епидемије корона вируса у Италији

Никола Илић - (Торино, 2020. год )

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика