Оставио је све и сад му је конак испод моста

„Наш Сале се не јавља данима. Сто порука сам му оставио, ал' нема абера од њега. Да му се није шта ружно десило, не дај Боже", нађох поруку од Мире Грмаља.

Вест ме забрину, Салета Салка Сарајлију познавао сам дуго, од мојих првих дана у обећаној земљи.

Био је ретко честит човек, један од старог кова, оних које више нема. Добар к'о душа, да га на 'љеб мажеш, рекли би у Босни. Гледао је саговорника у очи и причао са истим поштовањем са свима, да л' то био газда, шеф ил' тек придош'о уплашени радник.

За свакога је имао времена, разумевања и лепу реч. И што је најважније, могло му се веровати. Делио је све што је имао са другима, пола цигаре, два гутљаја ракије, рибљу конзерву...

„Ајд' болан, има за све. Гдје чељад нису бијесна, ни кућа није тијесна", говорио је Сале. А кад је јео све је пуцало од сласти. Гледајући га и најситији би огладнио у трену. Није му било ништа тешко да ради и увек се први јављао, било да је у питању чишћење смећа око круга  неки фини мајсторски посао.

Једном смо дизали тешку дрвену оплату. Мене, к'о нерадника ил' што сам његов земљак одредише да „командујем операцијом". На моја три-четири, њих четворица дигоше у зрак оплату, па по договору пустише, да се нашале са Салком. Оста' јадни Сале сам у центру да се `рве са теретом. Лелујао се десетак секунди под тешким теретом док му колена не клецнуће, па паде на земљу. Падоше и остала четворица, ал' од смеха. Салку пуче брух. Ни тад' се није наљутио ни на ког'.

„И овако ми је смет'о", шалио се на свој рачун. Некако смо скупили довољно долара да Салета „покрпимо". И опет је веровао људима и први се 'фатао сваког посла.

Онај одозго се није пуно трудио око њега. И као што то бива, никад два добра не иду заједно. Ружан да те бог сачува. Маленог раста са кривим ногама, к'о да је буре јахао. Два велика и разрока увета личила су на гљиве. И прво би се уочиле на њему. Са наочарима дебелим к'о пиксла, једва је видио куд' иде. Ал' кад корача, ни Титов извиђач му није био раван. За њим би човек и у рат трч'о.

„Сале која те је мука дотерала овде," упитах га једном.

„Дош'о сам специјалним задатком, да прољепшам расу”, одговори к'о из топа.

Имао је он обичај да каже да је добар пријатељ у туђини све, вреднији од свих пара и добара. На паузама, између оброка, слушали смо Салета нетремице.

„Право име ми је Салко, ал` Сале ми је спас'ло живот. Била су то заје... времена".

И није волео да прича о тим временима. Уз припаљену цигару, од које се није одвајао, беседио је о младости, животу у предграђу Сарајева, великој љубави Емини, социјализму где му је све било потаман.

Радио је као скретничар на железници. Имао редовну плату и загарантован посао до пензије, али ђаво му није дао мира. Хоће Салко у Америку, па то ти је. Све мислио да ју је Колумбо открио баш за њега, и да долари расту на дрвећу. Оставио је све и једног јануарског праскозорја запутио се у далеки свет.

Само га је Емина испратила на аутобуској станици на путу за аеродром. На растанку обећао јој да је неће заборавити и да ће се вратити да проведу старост заједно. Отада је прошло више од три деценије, а он никако да скупи довољно за авионску карту. Радио све и свашта и са сваким.

И скоро увек су га делиле две-три плате од конака испод моста.

Одлучих да потражим доброг зему Салета Салку Сарајлију.

Кад смо се задњи пут чули помињао је да живи близу неке напуштене католичке цркве у Кенсингтону, северном делу Филаделфије. Помињао је и да је једном седмично чистио круг и пунио „думпстер" у школи где није било белог ученика. Са тих неколико штурих података, кренух у сам у потрагу за њим.

Био је нерадни дан у земљи где је рад све. Сваког трећег понедељка у јануару грађани свих педесет држава Америке одсуствују са посла да би одали почаст Мартину Лутеру Кингу, свештенику из Атланте, који је дао живот за своје идеале. Овом храбром Афроамериканацу отац је променио име у петој години, а он кад је порастао, желио је да промени свет.

На локалној тв станици „Фокс 29" у Филаделфији јављају о вишеструким убиствима маскираних малолетника афричко-америчког порекла која су се десила протекле ноћи у северном делу града.

Више је неразјашњених убистава малољетника у Кенсингтону, на неколико квадратних миља него на свим улицама Њујорка и Лос Анђелеса у протеклих шест месеци. На сваких пет минута деси се по један покушај пљачке или убиства. Већина починиоца се никада не пронађе.

У потрази за земом Салетом пролазим путем кроз постојбину Амиша. На седамдесетак миља од Филаделфије, овај народ пореклом из Немачке, живи по њиховим обичајима. У црквеним обредима који се служи по кућама прича се „high German", док међу обичним светом нека мешавина немачког и енглеског.

У целој Америци има их нешто више од пола милиона, највише у Ланкастеру, предграђу Филаделфије, око тридесетак хиљада. Призор овог малог места из аута је као са идиличан, разгледнице. Оставља без даха. Плаво небо додирује зелене травњаке ограђене као под конац дрвеном оградом. Поред пространих кућа су огромне штале, силоси и кошеви испуњени кукурузом.

Кривудави и валовити друмски путеви чине овај крај бајковитим. По асфалтном путу одзвањају топоти коња који вуку дрвена кола, „buggy".

По неписаном правилу у предњем делу кола седи најстарији члан породице са дугом брадицом и препознатљивим амишким цилиндром на глави. Иза њега је жена са децом. Позади је окачен фењер на гас. Сви су исто обучени, а њихова одора враћа нас у нека стара времена.

Изненада ми се волан затресе и ауто поче да успорава. И само што сам се зауставио, изашао из кола да проверим гуме, почео да псујем на ауту се створи један Амиш. Рекао бих у његовим педесетим годинама.

„Gude tag. Wie bischt", поздрави ме на свом језику а затим се учтиво наклони и представи - Џошуа. Изгледао је старијим због брадице и зимског одела, него што ми је касније признао. Гледао ме је са неким подозрењем и чуђењем, да ми би мало непријатно.

Рекох му да сам кренуо да тражим изгубљеног пријатеља, негде у северном делу Филаделфије.

- И ја сам три пута бежао од куће. Један пут нам је дозвољено по нашем `ордунгу`, да пробамо како изгледа живот напољу. И још два пута на своју руку”, рече ми Џошуа док је вештим и брзим рукама скидао точак.

- И што си се вратио”, упитах га.

- Напољу је гужва, превише света. Млађа господа више води рачуна о својим керовима него о старим родитељима. Нисам могао то да поднесем па сам се вратио".

- Колико вас живи у кући"?

- Седамнаесторо".

- Какав је живот без телевизора, телефона, аутомобила", не могах а да га не приупитам.

- Ништа нам не фали. Земља је плодна и подари нам више него што нам треба. Чувамо обичаје, молимо се нашем Богу и одупиремо ђаволским измишљотинма".

Кад сам му на поласку понудио нешто долара да платим, помери се два корака уназад и одби без могућности да наставим са убеђивањем:

- Denki, Gott segne dich. Хвала, Бог те чувао. Ја имам довољно. Дај то твом пријатељу, њему је потребније".

Поздравих га по нашким и наставих потрагу за мојим добрим земом Салетом Салком Сарајлијом.

У даљини су се назирале контуре „Brotherly love" небодера, а мене је нека језа подилазила.

Марко Смиљић

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика