Ostavio je sve i sad mu je konak ispod mosta

„Naš Sale se ne javlja danima. Sto poruka sam mu ostavio, al' nema abera od njega. Da mu se nije šta ružno desilo, ne daj Bože", nađoh poruku od Mire Grmalja.

Vest me zabrinu, Saleta Salka Sarajliju poznavao sam dugo, od mojih prvih dana u obećanoj zemlji.

Bio je retko čestit čovek, jedan od starog kova, onih koje više nema. Dobar k'o duša, da ga na 'ljeb mažeš, rekli bi u Bosni. Gledao je sagovornika u oči i pričao sa istim poštovanjem sa svima, da l' to bio gazda, šef il' tek pridoš'o uplašeni radnik.

Za svakoga je imao vremena, razumevanja i lepu reč. I što je najvažnije, moglo mu se verovati. Delio je sve što je imao sa drugima, pola cigare, dva gutljaja rakije, riblju konzervu...

„Ajd' bolan, ima za sve. Gdje čeljad nisu bijesna, ni kuća nije tijesna", govorio je Sale. A kad je jeo sve je pucalo od slasti. Gledajući ga i najsitiji bi ogladnio u trenu. Nije mu bilo ništa teško da radi i uvek se prvi javljao, bilo da je u pitanju čišćenje smeća oko kruga  neki fini majstorski posao.

Jednom smo dizali tešku drvenu oplatu. Mene, k'o neradnika il' što sam njegov zemljak odrediše da „komandujem operacijom". Na moja tri-četiri, njih četvorica digoše u zrak oplatu, pa po dogovoru pustiše, da se našale sa Salkom. Osta' jadni Sale sam u centru da se `rve sa teretom. Lelujao se desetak sekundi pod teškim teretom dok mu kolena ne klecnuće, pa pade na zemlju. Padoše i ostala četvorica, al' od smeha. Salku puče bruh. Ni tad' se nije naljutio ni na kog'.

„I ovako mi je smet'o", šalio se na svoj račun. Nekako smo skupili dovoljno dolara da Saleta „pokrpimo". I opet je verovao ljudima i prvi se 'fatao svakog posla.

Onaj odozgo se nije puno trudio oko njega. I kao što to biva, nikad dva dobra ne idu zajedno. Ružan da te bog sačuva. Malenog rasta sa krivim nogama, k'o da je bure jahao. Dva velika i razroka uveta ličila su na gljive. I prvo bi se uočile na njemu. Sa naočarima debelim k'o piksla, jedva je vidio kud' ide. Al' kad korača, ni Titov izviđač mu nije bio ravan. Za njim bi čovek i u rat trč'o.

„Sale koja te je muka doterala ovde," upitah ga jednom.

„Doš'o sam specijalnim zadatkom, da proljepšam rasu”, odgovori k'o iz topa.

Imao je on običaj da kaže da je dobar prijatelj u tuđini sve, vredniji od svih para i dobara. Na pauzama, između obroka, slušali smo Saleta netremice.

„Pravo ime mi je Salko, al` Sale mi je spas'lo život. Bila su to zaje... vremena".

I nije voleo da priča o tim vremenima. Uz pripaljenu cigaru, od koje se nije odvajao, besedio je o mladosti, životu u predgrađu Sarajeva, velikoj ljubavi Emini, socijalizmu gde mu je sve bilo potaman.

Radio je kao skretničar na železnici. Imao redovnu platu i zagarantovan posao do penzije, ali đavo mu nije dao mira. Hoće Salko u Ameriku, pa to ti je. Sve mislio da ju je Kolumbo otkrio baš za njega, i da dolari rastu na drveću. Ostavio je sve i jednog januarskog praskozorja zaputio se u daleki svet.

Samo ga je Emina ispratila na autobuskoj stanici na putu za aerodrom. Na rastanku obećao joj da je neće zaboraviti i da će se vratiti da provedu starost zajedno. Otada je prošlo više od tri decenije, a on nikako da skupi dovoljno za avionsku kartu. Radio sve i svašta i sa svakim.

I skoro uvek su ga delile dve-tri plate od konaka ispod mosta.

Odlučih da potražim dobrog zemu Saleta Salku Sarajliju.

Kad smo se zadnji put čuli pominjao je da živi blizu neke napuštene katoličke crkve u Kensingtonu, severnom delu Filadelfije. Pominjao je i da je jednom sedmično čistio krug i punio „dumpster" u školi gde nije bilo belog učenika. Sa tih nekoliko šturih podataka, krenuh u sam u potragu za njim.

Bio je neradni dan u zemlji gde je rad sve. Svakog trećeg ponedeljka u januaru građani svih pedeset država Amerike odsustvuju sa posla da bi odali počast Martinu Luteru Kingu, svešteniku iz Atlante, koji je dao život za svoje ideale. Ovom hrabrom Afroamerikanacu otac je promenio ime u petoj godini, a on kad je porastao, želio je da promeni svet.

Na lokalnoj tv stanici „Foks 29" u Filadelfiji javljaju o višestrukim ubistvima maskiranih maloletnika afričko-američkog porekla koja su se desila protekle noći u severnom delu grada.

Više je nerazjašnjenih ubistava maloljetnika u Kensingtonu, na nekoliko kvadratnih milja nego na svim ulicama Njujorka i Los Anđelesa u proteklih šest meseci. Na svakih pet minuta desi se po jedan pokušaj pljačke ili ubistva. Većina počinioca se nikada ne pronađe.

U potrazi za zemom Saletom prolazim putem kroz postojbinu Amiša. Na sedamdesetak milja od Filadelfije, ovaj narod poreklom iz Nemačke, živi po njihovim običajima. U crkvenim obredima koji se služi po kućama priča se „high German", dok među običnim svetom neka mešavina nemačkog i engleskog.

U celoj Americi ima ih nešto više od pola miliona, najviše u Lankasteru, predgrađu Filadelfije, oko tridesetak hiljada. Prizor ovog malog mesta iz auta je kao sa idiličan, razglednice. Ostavlja bez daha. Plavo nebo dodiruje zelene travnjake ograđene kao pod konac drvenom ogradom. Pored prostranih kuća su ogromne štale, silosi i koševi ispunjeni kukuruzom.

Krivudavi i valoviti drumski putevi čine ovaj kraj bajkovitim. Po asfaltnom putu odzvanjaju topoti konja koji vuku drvena kola, „buggy".

Po nepisanom pravilu u prednjem delu kola sedi najstariji član porodice sa dugom bradicom i prepoznatljivim amiškim cilindrom na glavi. Iza njega je žena sa decom. Pozadi je okačen fenjer na gas. Svi su isto obučeni, a njihova odora vraća nas u neka stara vremena.

Iznenada mi se volan zatrese i auto poče da usporava. I samo što sam se zaustavio, izašao iz kola da proverim gume, počeo da psujem na autu se stvori jedan Amiš. Rekao bih u njegovim pedesetim godinama.

„Gude tag. Wie bischt", pozdravi me na svom jeziku a zatim se učtivo nakloni i predstavi - Džošua. Izgledao je starijim zbog bradice i zimskog odela, nego što mi je kasnije priznao. Gledao me je sa nekim podozrenjem i čuđenjem, da mi bi malo neprijatno.

Rekoh mu da sam krenuo da tražim izgubljenog prijatelja, negde u severnom delu Filadelfije.

- I ja sam tri puta bežao od kuće. Jedan put nam je dozvoljeno po našem `ordungu`, da probamo kako izgleda život napolju. I još dva puta na svoju ruku”, reče mi Džošua dok je veštim i brzim rukama skidao točak.

- I što si se vratio”, upitah ga.

- Napolju je gužva, previše sveta. Mlađa gospoda više vodi računa o svojim kerovima nego o starim roditeljima. Nisam mogao to da podnesem pa sam se vratio".

- Koliko vas živi u kući"?

- Sedamnaestoro".

- Kakav je život bez televizora, telefona, automobila", ne mogah a da ga ne priupitam.

- Ništa nam ne fali. Zemlja je plodna i podari nam više nego što nam treba. Čuvamo običaje, molimo se našem Bogu i odupiremo đavolskim izmišljotinma".

Kad sam mu na polasku ponudio nešto dolara da platim, pomeri se dva koraka unazad i odbi bez mogućnosti da nastavim sa ubeđivanjem:

- Denki, Gott segne dich. Hvala, Bog te čuvao. Ja imam dovoljno. Daj to tvom prijatelju, njemu je potrebnije".

Pozdravih ga po naškim i nastavih potragu za mojim dobrim zemom Saletom Salkom Sarajlijom.

U daljini su se nazirale konture „Brotherly love" nebodera, a mene je neka jeza podilazila.

Marko Smiljić

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika