Страх од самоће и смрт у емиграцији

Да ли је смрт самоћа која на крају увек победи, или је нешто што требамо тек да откријемо?

Прочитао сам недавно текст о човеку који је умро у Шведској. Наслов текста је био: „Најусамљенији човек у Шведској је живео и умро у Стокхолму и звао се Бранислав Тешановић”.

Три године и осам месеци прошло је од његове смрти до тренутка када је комшиница са спрата помислила да је можда чудно што дуго није видела комшију који је у тој згради живео скоро 40 година.

У документарном филму „Шведска теорија љубави” (Swedish Theory of Love) Ерика Гандинија, режисера италијанско-шведског порекла, говори се, поред осталог, о људима чији изостанак, односно смрт, нико годинама не примећује.

О том осамљивању емиграната који не умиру него једноставно копне и нестају а да када коначно нестану и оду нико то и не примети.

Страх од самоће је највећи страх старих, а поготову ако су при томе и странци. Неке студије у Холандији показују да је болест деменције три пута већа код странаца, а изазвана је, пре свега, депресијом и самоћом.

Понекад заборавим неког од мојих комшија, јер га недељама не видим. Тада увек помислим на случај који се десио пре неколико година у Ротердаму када су пронађени остаци жене у њеном стану, десет година након њене смрти.

Ко зна колико би још времена прошло да радници који су радили на уградњи нових гасних инсталација нису алармирали полицију, пошто се из њеног стана нико није јављао и поред њихових упорних позива.

Запањујуће је да је јадна жена имала ћерку са којом није била у контакту преко двадесет година. По ћеркиним речима, за тих десет година била је једном на вратима и када их нико није отворио, оставила је цвеће испред врата. Сви рачуни су плаћани редовно са рачуна на који је и пензија редовно стизала.

Комшије су мислиле да се жена преселила. Тешко је схватити да све те године њена ћерка није била заинтересована за судбину своје мајке.

Такође је невероватна прича из холандске провинције Фрисланд где су у месту Минертсга, пронашли леш мушкарца четири године после његове смрти.

Најтрагичније у целој причи је то што је тај мушкарац, који је преминуо у педесетој години, живео у породичној кући са четворо браће и сестара. На питање како нису приметили да нешто није у реду са њиховим братом, одговорили су да их је пре четири године замолио да га забораве и оставе на миру. И они су га заборавили...

Тих година изашао је извештај државних бележника Холандије у коме се наводи да 47 одсто Холанђана нема контакта са једним или више чланова породице. Односи се углавном на браћу и сестре.

Разлози су, као и свуда у свету, најчешће због поделе наследства. Други наведени разлог су сукоби око преузимања бриге о родитељима. Наравно радило се о избегавању, а не о борби за ту привилегију!

Један од најстаријих емиграната из Југославије који је овде преко педесет година а потпуно се уклапа у ову причу усамљених странаца ми је једном приликом рекао да је највећа предност  живота у Холандији та што можеш да водиш анониман живот.

Како рече једном: „Нико ти се не меша у живот, нико ти не долази непозван на врата. Имаш свој мит  и потпуну слободу”!

Али да ли је анонимност предзнак слободе?  Или...

У Гандинијевом филму се описује како је упорни новинар на крају пронашао сестру Бранислава у Београду са којом је покојник изгубио контакт од 1964. године. Стигао је и до села Побуђе код Братунца у Босни где је пронашао гроб његове мајке. Играо је Бранислав за плави тим југословенских исељеника. Био је тих и повучен тип. Комшије кажу да је волео дуге шетње. Волео је и шах.

Ишао је у Културхусет и у Кунгстрегорден да игра шах. Културхусет је огромна „кућа културе" близу Централне станице у центру Стокхолма (по концепту нешто налик Дому омладине).

Под истим кровом ту су библиотеке, позориште, биоскоп, галерије, кафеи и ресторани. На једном међуспрату дежурна екипа и дан данас игра шах. Углавном су то старији дођоши. Пронашао је и једну фотографију шахиста на којој се налази Бранислав.

За Бранислава се неко и заинтересовао па смо понешто и сазнали о њему. Иза многих других емиграната остале су само енигме и незаитересованост.

Већина мојих земљака није стигла до Холивуда. Нису стигли до америчког сна. За њих се Нови свет претворио у свет самоће и туге. Многи су умирали у забораву. Сакупљан је новац за њихове сахране, а писменији земљаци су писали писма њиховој родбини са којом је преминули за живота одржавао контакте.

Сви ти људи који су пошли за бољим животом, сувише поносни да би се после неуспеха вратили у родну земљу, сви ти усамљени емигранти заслужују да добију своја гробља – гробља емиграната. И да се сваке године на успостављеном дану странаца на њихове хумке положи цвеће. На улазу тога гробља требало би да пише: „Умрли су пратећи свој сан о бољем животу.“

На жалост, многи су умрли у беди и сахрањени су без икаквог обележја.

Бранислав је сахрањен на Шумском гробљу, највећем гробљу у Шведској на којем се налази и гроб Грете Гарбо. Тада се још није знао његов идентитет па се чекало више недеља до сахране. На вечни починак по службеној дужности испратио га је Јими Јансон, протестантски свештеник.

„Остављаш нас са многим питањима. Напустио си нас а да нисмо могли да се побринемо за тебе, да се опростимо, да кажемо збогом, рекао је током службе.

Филм се завршава одласком новинара на гроб Бранислава Тешановића.

Кад сам дошао у Стокхолм са мојим другаром Рикардом бициклом сам отишао до Шумског гробља. Рикард је малтене читав живот у Стокхолму и никад није био ту. Показао сам му прво где је гроб Грете Гарбо. Онда смо продужили до Бранислава. Али Феган ми је послао упутство како да нађем тачно место.

Читаво гробље је у шуми, трава је поткресана, све је уредно, сваки гроб се одржава. Лако смо нашли Бранислава. Оставио сам цвеће и једну јабуку.

На дрвеној плочи којом је гроб обележен нема Бранислављевог имена. Само број: 143.

Валентин Матић

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду.
Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика