Strah od samoće i smrt u emigraciji

Da li je smrt samoća koja na kraju uvek pobedi, ili je nešto što trebamo tek da otkrijemo?

Pročitao sam nedavno tekst o čoveku koji je umro u Švedskoj. Naslov teksta je bio: „Najusamljeniji čovek u Švedskoj je živeo i umro u Stokholmu i zvao se Branislav Tešanović”.

Tri godine i osam meseci prošlo je od njegove smrti do trenutka kada je komšinica sa sprata pomislila da je možda čudno što dugo nije videla komšiju koji je u toj zgradi živeo skoro 40 godina.

U dokumentarnom filmu „Švedska teorija ljubavi” (Swedish Theory of Love) Erika Gandinija, režisera italijansko-švedskog porekla, govori se, pored ostalog, o ljudima čiji izostanak, odnosno smrt, niko godinama ne primećuje.

O tom osamljivanju emigranata koji ne umiru nego jednostavno kopne i nestaju a da kada konačno nestanu i odu niko to i ne primeti.

Strah od samoće je najveći strah starih, a pogotovu ako su pri tome i stranci. Neke studije u Holandiji pokazuju da je bolest demencije tri puta veća kod stranaca, a izazvana je, pre svega, depresijom i samoćom.

Ponekad zaboravim nekog od mojih komšija, jer ga nedeljama ne vidim. Tada uvek pomislim na slučaj koji se desio pre nekoliko godina u Roterdamu kada su pronađeni ostaci žene u njenom stanu, deset godina nakon njene smrti.

Ko zna koliko bi još vremena prošlo da radnici koji su radili na ugradnji novih gasnih instalacija nisu alarmirali policiju, pošto se iz njenog stana niko nije javljao i pored njihovih upornih poziva.

Zapanjujuće je da je jadna žena imala ćerku sa kojom nije bila u kontaktu preko dvadeset godina. Po ćerkinim rečima, za tih deset godina bila je jednom na vratima i kada ih niko nije otvorio, ostavila je cveće ispred vrata. Svi računi su plaćani redovno sa računa na koji je i penzija redovno stizala.

Komšije su mislile da se žena preselila. Teško je shvatiti da sve te godine njena ćerka nije bila zainteresovana za sudbinu svoje majke.

Takođe je neverovatna priča iz holandske provincije Frisland gde su u mestu Minertsga, pronašli leš muškarca četiri godine posle njegove smrti.

Najtragičnije u celoj priči je to što je taj muškarac, koji je preminuo u pedesetoj godini, živeo u porodičnoj kući sa četvoro braće i sestara. Na pitanje kako nisu primetili da nešto nije u redu sa njihovim bratom, odgovorili su da ih je pre četiri godine zamolio da ga zaborave i ostave na miru. I oni su ga zaboravili...

Tih godina izašao je izveštaj državnih beležnika Holandije u kome se navodi da 47 odsto Holanđana nema kontakta sa jednim ili više članova porodice. Odnosi se uglavnom na braću i sestre.

Razlozi su, kao i svuda u svetu, najčešće zbog podele nasledstva. Drugi navedeni razlog su sukobi oko preuzimanja brige o roditeljima. Naravno radilo se o izbegavanju, a ne o borbi za tu privilegiju!

Jedan od najstarijih emigranata iz Jugoslavije koji je ovde preko pedeset godina a potpuno se uklapa u ovu priču usamljenih stranaca mi je jednom prilikom rekao da je najveća prednost  života u Holandiji ta što možeš da vodiš anoniman život.

Kako reče jednom: „Niko ti se ne meša u život, niko ti ne dolazi nepozvan na vrata. Imaš svoj mit  i potpunu slobodu”!

Ali da li je anonimnost predznak slobode?  Ili...

U Gandinijevom filmu se opisuje kako je uporni novinar na kraju pronašao sestru Branislava u Beogradu sa kojom je pokojnik izgubio kontakt od 1964. godine. Stigao je i do sela Pobuđe kod Bratunca u Bosni gde je pronašao grob njegove majke. Igrao je Branislav za plavi tim jugoslovenskih iseljenika. Bio je tih i povučen tip. Komšije kažu da je voleo duge šetnje. Voleo je i šah.

Išao je u Kulturhuset i u Kungstregorden da igra šah. Kulturhuset je ogromna „kuća kulture" blizu Centralne stanice u centru Stokholma (po konceptu nešto nalik Domu omladine).

Pod istim krovom tu su biblioteke, pozorište, bioskop, galerije, kafei i restorani. Na jednom međuspratu dežurna ekipa i dan danas igra šah. Uglavnom su to stariji dođoši. Pronašao je i jednu fotografiju šahista na kojoj se nalazi Branislav.

Za Branislava se neko i zainteresovao pa smo ponešto i saznali o njemu. Iza mnogih drugih emigranata ostale su samo enigme i nezaiteresovanost.

Većina mojih zemljaka nije stigla do Holivuda. Nisu stigli do američkog sna. Za njih se Novi svet pretvorio u svet samoće i tuge. Mnogi su umirali u zaboravu. Sakupljan je novac za njihove sahrane, a pismeniji zemljaci su pisali pisma njihovoj rodbini sa kojom je preminuli za života održavao kontakte.

Svi ti ljudi koji su pošli za boljim životom, suviše ponosni da bi se posle neuspeha vratili u rodnu zemlju, svi ti usamljeni emigranti zaslužuju da dobiju svoja groblja – groblja emigranata. I da se svake godine na uspostavljenom danu stranaca na njihove humke položi cveće. Na ulazu toga groblja trebalo bi da piše: „Umrli su prateći svoj san o boljem životu.“

Na žalost, mnogi su umrli u bedi i sahranjeni su bez ikakvog obeležja.

Branislav je sahranjen na Šumskom groblju, najvećem groblju u Švedskoj na kojem se nalazi i grob Grete Garbo. Tada se još nije znao njegov identitet pa se čekalo više nedelja do sahrane. Na večni počinak po službenoj dužnosti ispratio ga je Jimi Janson, protestantski sveštenik.

„Ostavljaš nas sa mnogim pitanjima. Napustio si nas a da nismo mogli da se pobrinemo za tebe, da se oprostimo, da kažemo zbogom, rekao je tokom službe.

Film se završava odlaskom novinara na grob Branislava Tešanovića.

Kad sam došao u Stokholm sa mojim drugarom Rikardom biciklom sam otišao do Šumskog groblja. Rikard je maltene čitav život u Stokholmu i nikad nije bio tu. Pokazao sam mu prvo gde je grob Grete Garbo. Onda smo produžili do Branislava. Ali Fegan mi je poslao uputstvo kako da nađem tačno mesto.

Čitavo groblje je u šumi, trava je potkresana, sve je uredno, svaki grob se održava. Lako smo našli Branislava. Ostavio sam cveće i jednu jabuku.

Na drvenoj ploči kojom je grob obeležen nema Branislavljevog imena. Samo broj: 143.

Valentin Matić

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected] su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu.
Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika