Колоније бескућника на улицама Филаделфије

„Бро имаш цигару”, пожели ми добродошлицу у граду „братске љубави” младић истетовираног врата и погледом који говори више од свих реци. Паде ми на памет комшија Ранко Јефура који је имао обичај да каже да би пре умро од глади него кору 'љеба заиск'о, ал' од Тите се не би стидео цигару молити.

- Имам, пружам му две и не гледајући га окрећем се.

Хвата ме за руку: „Бро имам све сто желиш: „pot”, „crack”, „loosie”, „dabbie”, „dope”, „Mary Jane”, „horse”. За тебе испод цене, допадаш ми се”.

Дадох му пар згужваних долара, одмахнух руком и продужи корак. Нисам га више чуо. Поред  Кларк парка, на углу Балтимор авеније и 43. улице приметих на бандери оглас: Награда од 25 хиљада долара за информације о убиству Кајла.

У потпису, Philadelphia police department. Срце ми се стегну, јер сам познавао Кајла. Неколико пута смо разговарали.

Кајл је сваког дана седео на истој клупи у Кларк парку са испруженим парчетом картона на коме је нечитким рукописом писало „Free hugs”. Изгубљен у великом граду радовао се да сусретне нечији поглед, осети загрљај, проговори. Ретки су се заустављали.

Кад би ме видео, устајао би са клупе, насмешио се и махнуо једном руком док би другом придржавао картон. Одмахнуо бих и ја њему, понекад и застао на тренутак, добацио нешто и наставио својом муком. Једном смо провели десетак минута у разговору. Причао ми је да га нико не воли, и да би дао све на свету да упозна оца...

Прекрстих се поред бандере са његовом сликом и кренух у потрагу за земом Салетом Салком Сарајлијом.

Филаделфију, град грчког надимка „Brotherly in love”, холандски, енглески и шведски трговци су у XVI веку повезали са остатком света, а у Америци још је зову и „cradle of nation”. У њој су 25. маја 1787. године срели очеви оснивачи, данима дискутовали до зоре уз петролејске лампе и на крају написали први амерички устав који до данашњих дана, уз неколико амандмана, држи 320 милиона Американаца на окупу.

Ту је 1856. године одржана прва Национална конвенција, ишивена прва америчка застава, подигнуто звоно слободе, почела да ради прва болница у Америци, основана прва банка, прва америчка берза, библиотека за позајмљивање књига, основана добровољна ватрогасна дружина...

Од Кларк парка наставих према центру Филаделфије. Дан је већ био у пуном замаху, све је више људи на улицама. Неки се враћају с посла, а неки кренули у провод. Срећем разголићене провинцијалке у месецу јануару. Не знају шта ће са собом, у исто време се довикују, кревеље и причају мобилним.

Десна обала реке врви од бициклиста и шетача. На углу Јужне и 23. улице седморица видно разјарених старијих људи виче: „Shame on you”. Окренути су према згради Амазона, вероватно због ниских ил' неисплаћених плата. Придружих им се без размишљања. Продерем из свег гласа: „Срам и стид вас било”.

Никада нисам прошао поред сапатника који су протествовали против капиталистичких газда. Често и не знајући прави разлог, застао бих, придружио им се и солидарисао за џабе. На крају ме испратише аплаузом и ћушнуше конзерву корона пива у руку.

Од Јужне до главне градске улице Волнат би ми потребно двадесетак минута. Троспратне куће у „федерал стилу”, грађене пре две стотине година од црвене цигле. Испод стрмих црних кровова четири вертикална прозора са вратима у средини. На поплочаним тротоарима од исте боје цигле налазе се железни поклопци који су некада служили за убацивање угља у подрум. Уз сваку већу кућу  дограђена је гаража.

Најлепши део града угнежден је у Ритенхаус скверу, парку између високих облакодера. У њему богата господа шета кућне љубимце у круг, застајући на сваких пет метара да провере је л' све у реду са „бебом”. Неретко су „бебе” боље обучене и од њих.

На дрвеним клупама седе старије особе, запослени из оближњих фирми на паузи за ручак, странци, случајни пролазници и бескућници. Људи  без крова над главом заузимају источни део парка, куњајући на клупама после проведених ноћи на отвореном.

Њих је највише. Они, које сан није савладао на јануарском зубатом сунцу, траже помоћ од пролазника. Са нескривеним гађењем на лицу господа их игнорише и мимоилази.

Уз десну ивицу парка су поређани ексклузивни филаделфијски ресторани, „Роунџ”, „Девон”, „Парк Ритенхаус”. У њима бољи ручак кошта колико и храна за педесетак гладних и промрзли људи. Испред ресторана висећи радијатори греју ваздух док чекају госте. И то је капитализам.

И у центру града пуно је бескућника. На сваком ћошку траже долар-два, мало хране, лек. Уличне шахте из којих греје топао ваздух траженије су зими од најскупљих апартмана. Промрзли људи леже на њима и дању и ноћу, бојећи се да  им их неко не преотме.

Само срећници долазе до њих, јер за сваки слободан шахт боре се десетине бескућника. Најтоплији, изнад метроа, не мењају власнике годинама. Око промрзлог човека сва његова имовина потрпана је у повеће најлонске кесе. Имућнији поседују полуисцепане торбе, раздрндане кофере или „позајмљена” колица из великих молова. 

Поред неких леже пси, њихови једини пријатељи у великом и отуђеном граду. У погледима им се осликава сва мука овог света и жеља да што пре оду са њега.

Они који се не дочепају шахта одлазе на степенице цркава, испод мостова и подвожњака, уз прометне раскрснице, у напуштена аута, на гробља...

Свугде где се осећају безбедним. Плаше се једни других, јачи нападају слабије и отимају им и оно мало сто поседују. Понекад се удружују и у нападу и у одбрани.

Недалеко од Вилјан Пен, високе куполе изнад зграде градске општине, један старији Афроамериканац проповеда на сав глас долазак Исуса. У једној руци држи дебелу црну Библију, а другом млатара у ваздуху, претеци непослушним пролазницима. Нико га не примећује. „Ту је годинама, а Исус никако да дође”, добаци једна бела госпођа у пролазу.

По широким тротоарима једни зуре и сударају се, а други корацају ко да је цео век пред њима. Има их свих боја и раса, ал' некако чини ми се најмање белаца. Прође и нашминкани мушкарац у мини хаљини и на штиклама, спотичући се у високој обући. Али даје ни пет пара на знатижељне погледе осталих.

На раскрсници улица Маркет и Броуд мала гужва. Десетак млађих Афроамериканаца у црним мајицама стоји у кругу и по команди узвикују тешко разумљиве пароле. Испод козијих брадица висе дебели ланци са великим „С”. На прсима пише „Sicarii”. Са леве и десне стране по један члан у униформи стражари, и стреља оцима. У рукама им дугачке цеви.

- Кога треба убијат, питах једног?

- Белце, одговори из прве.

- Колико?

- Све.

Неколико њихових симпатизера окрену се ка мени с погледима „пуних љубави”, вероватно што сам изгледао другачије. Нису ме дирали, наставих даље. И то је Америка.

Испред једне од највећих америчких књижара „Barnes and Noble” закачена реклама – све упола цене. Идуће недеље књижара се затвара и сели. Два-три блока даље, зврљи празна огромна зграда спортске опреме „Моделс”.

На углу 15. и Сансом улице, крупнија црна жена са четворо мале деце галами и прети лепо обученој господи. Адвокати са браон фасциклама и препознатљивим актовкама не доспевају доћи до речи. Недалеко од њих, на степеницама баптистичке цркве старији господин пева блуз на суво грло из свег гласа. Поклонио ми се док сам спуштао два долара у велику белу фарбарску канту за бакшиш.

Откуцавала су три сата са једне од многобројних протестантских цркава у старом делу Филаделфије. Било је време да се крене ка северу, где се у неком буџаку крије мој добри земо Сале Салко Сарајлија. Само сам знао да је у Кенсингтону и да једном недељно ради у школи где нема белих ђака.

Кренух уз Броуд стрит, ногу пред ногу. Срце ми поче да куца брже и јаче.

Марко Смиљић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика