Kolonije beskućnika na ulicama Filadelfije

„Bro imaš cigaru”, poželi mi dobrodošlicu u gradu „bratske ljubavi” mladić istetoviranog vrata i pogledom koji govori više od svih reci. Pade mi na pamet komšija Ranko Jefura koji je imao običaj da kaže da bi pre umro od gladi nego koru 'ljeba zaisk'o, al' od Tite se ne bi stideo cigaru moliti.

- Imam, pružam mu dve i ne gledajući ga okrećem se.

Hvata me za ruku: „Bro imam sve sto želiš: „pot”, „crack”, „loosie”, „dabbie”, „dope”, „Mary Jane”, „horse”. Za tebe ispod cene, dopadaš mi se”.

Dadoh mu par zgužvanih dolara, odmahnuh rukom i produži korak. Nisam ga više čuo. Pored  Klark parka, na uglu Baltimor avenije i 43. ulice primetih na banderi oglas: Nagrada od 25 hiljada dolara za informacije o ubistvu Kajla.

U potpisu, Philadelphia police department. Srce mi se stegnu, jer sam poznavao Kajla. Nekoliko puta smo razgovarali.

Kajl je svakog dana sedeo na istoj klupi u Klark parku sa ispruženim parčetom kartona na kome je nečitkim rukopisom pisalo „Free hugs”. Izgubljen u velikom gradu radovao se da susretne nečiji pogled, oseti zagrljaj, progovori. Retki su se zaustavljali.

Kad bi me video, ustajao bi sa klupe, nasmešio se i mahnuo jednom rukom dok bi drugom pridržavao karton. Odmahnuo bih i ja njemu, ponekad i zastao na trenutak, dobacio nešto i nastavio svojom mukom. Jednom smo proveli desetak minuta u razgovoru. Pričao mi je da ga niko ne voli, i da bi dao sve na svetu da upozna oca...

Prekrstih se pored bandere sa njegovom slikom i krenuh u potragu za zemom Saletom Salkom Sarajlijom.

Filadelfiju, grad grčkog nadimka „Brotherly in love”, holandski, engleski i švedski trgovci su u XVI veku povezali sa ostatkom sveta, a u Americi još je zovu i „cradle of nation”. U njoj su 25. maja 1787. godine sreli očevi osnivači, danima diskutovali do zore uz petrolejske lampe i na kraju napisali prvi američki ustav koji do današnjih dana, uz nekoliko amandmana, drži 320 miliona Amerikanaca na okupu.

Tu je 1856. godine održana prva Nacionalna konvencija, išivena prva američka zastava, podignuto zvono slobode, počela da radi prva bolnica u Americi, osnovana prva banka, prva američka berza, biblioteka za pozajmljivanje knjiga, osnovana dobrovoljna vatrogasna družina...

Od Klark parka nastavih prema centru Filadelfije. Dan je već bio u punom zamahu, sve je više ljudi na ulicama. Neki se vraćaju s posla, a neki krenuli u provod. Srećem razgolićene provincijalke u mesecu januaru. Ne znaju šta će sa sobom, u isto vreme se dovikuju, krevelje i pričaju mobilnim.

Desna obala reke vrvi od biciklista i šetača. Na uglu Južne i 23. ulice sedmorica vidno razjarenih starijih ljudi viče: „Shame on you”. Okrenuti su prema zgradi Amazona, verovatno zbog niskih il' neisplaćenih plata. Pridružih im se bez razmišljanja. Proderem iz sveg glasa: „Sram i stid vas bilo”.

Nikada nisam prošao pored sapatnika koji su protestvovali protiv kapitalističkih gazda. Često i ne znajući pravi razlog, zastao bih, pridružio im se i solidarisao za džabe. Na kraju me ispratiše aplauzom i ćušnuše konzervu korona piva u ruku.

Od Južne do glavne gradske ulice Volnat bi mi potrebno dvadesetak minuta. Trospratne kuće u „federal stilu”, građene pre dve stotine godina od crvene cigle. Ispod strmih crnih krovova četiri vertikalna prozora sa vratima u sredini. Na popločanim trotoarima od iste boje cigle nalaze se železni poklopci koji su nekada služili za ubacivanje uglja u podrum. Uz svaku veću kuću  dograđena je garaža.

Najlepši deo grada ugnežden je u Ritenhaus skveru, parku između visokih oblakodera. U njemu bogata gospoda šeta kućne ljubimce u krug, zastajući na svakih pet metara da provere je l' sve u redu sa „bebom”. Neretko su „bebe” bolje obučene i od njih.

Na drvenim klupama sede starije osobe, zaposleni iz obližnjih firmi na pauzi za ručak, stranci, slučajni prolaznici i beskućnici. Ljudi  bez krova nad glavom zauzimaju istočni deo parka, kunjajući na klupama posle provedenih noći na otvorenom.

Njih je najviše. Oni, koje san nije savladao na januarskom zubatom suncu, traže pomoć od prolaznika. Sa neskrivenim gađenjem na licu gospoda ih ignoriše i mimoilazi.

Uz desnu ivicu parka su poređani ekskluzivni filadelfijski restorani, „Roundž”, „Devon”, „Park Ritenhaus”. U njima bolji ručak košta koliko i hrana za pedesetak gladnih i promrzli ljudi. Ispred restorana viseći radijatori greju vazduh dok čekaju goste. I to je kapitalizam.

I u centru grada puno je beskućnika. Na svakom ćošku traže dolar-dva, malo hrane, lek. Ulične šahte iz kojih greje topao vazduh traženije su zimi od najskupljih apartmana. Promrzli ljudi leže na njima i danju i noću, bojeći se da  im ih neko ne preotme.

Samo srećnici dolaze do njih, jer za svaki slobodan šaht bore se desetine beskućnika. Najtopliji, iznad metroa, ne menjaju vlasnike godinama. Oko promrzlog čoveka sva njegova imovina potrpana je u poveće najlonske kese. Imućniji poseduju poluiscepane torbe, razdrndane kofere ili „pozajmljena” kolica iz velikih molova. 

Pored nekih leže psi, njihovi jedini prijatelji u velikom i otuđenom gradu. U pogledima im se oslikava sva muka ovog sveta i želja da što pre odu sa njega.

Oni koji se ne dočepaju šahta odlaze na stepenice crkava, ispod mostova i podvožnjaka, uz prometne raskrsnice, u napuštena auta, na groblja...

Svugde gde se osećaju bezbednim. Plaše se jedni drugih, jači napadaju slabije i otimaju im i ono malo sto poseduju. Ponekad se udružuju i u napadu i u odbrani.

Nedaleko od Viljan Pen, visoke kupole iznad zgrade gradske opštine, jedan stariji Afroamerikanac propoveda na sav glas dolazak Isusa. U jednoj ruci drži debelu crnu Bibliju, a drugom mlatara u vazduhu, preteci neposlušnim prolaznicima. Niko ga ne primećuje. „Tu je godinama, a Isus nikako da dođe”, dobaci jedna bela gospođa u prolazu.

Po širokim trotoarima jedni zure i sudaraju se, a drugi koracaju ko da je ceo vek pred njima. Ima ih svih boja i rasa, al' nekako čini mi se najmanje belaca. Prođe i našminkani muškarac u mini haljini i na štiklama, spotičući se u visokoj obući. Ali daje ni pet para na znatiželjne poglede ostalih.

Na raskrsnici ulica Market i Broud mala gužva. Desetak mlađih Afroamerikanaca u crnim majicama stoji u krugu i po komandi uzvikuju teško razumljive parole. Ispod kozijih bradica vise debeli lanci sa velikim „S”. Na prsima piše „Sicarii”. Sa leve i desne strane po jedan član u uniformi stražari, i strelja ocima. U rukama im dugačke cevi.

- Koga treba ubijat, pitah jednog?

- Belce, odgovori iz prve.

- Koliko?

- Sve.

Nekoliko njihovih simpatizera okrenu se ka meni s pogledima „punih ljubavi”, verovatno što sam izgledao drugačije. Nisu me dirali, nastavih dalje. I to je Amerika.

Ispred jedne od najvećih američkih knjižara „Barnes and Noble” zakačena reklama – sve upola cene. Iduće nedelje knjižara se zatvara i seli. Dva-tri bloka dalje, zvrlji prazna ogromna zgrada sportske opreme „Models”.

Na uglu 15. i Sansom ulice, krupnija crna žena sa četvoro male dece galami i preti lepo obučenoj gospodi. Advokati sa braon fasciklama i prepoznatljivim aktovkama ne dospevaju doći do reči. Nedaleko od njih, na stepenicama baptističke crkve stariji gospodin peva bluz na suvo grlo iz sveg glasa. Poklonio mi se dok sam spuštao dva dolara u veliku belu farbarsku kantu za bakšiš.

Otkucavala su tri sata sa jedne od mnogobrojnih protestantskih crkava u starom delu Filadelfije. Bilo je vreme da se krene ka severu, gde se u nekom budžaku krije moj dobri zemo Sale Salko Sarajlija. Samo sam znao da je u Kensingtonu i da jednom nedeljno radi u školi gde nema belih đaka.

Krenuh uz Broud strit, nogu pred nogu. Srce mi poče da kuca brže i jače.

Marko Smiljić

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika