Достојевски је био „усијана глава”

Однос аутобиографије и биографије је изазован за писца који пише биографију о свом славном оцу, чије су потребе идеје, књиге и новац. Светском романописцу по коме се познаје руски реализам, његово место у светској књижевности. Поготово кад то ради кћерка која је добила име по љубави, Љубов Достојевска, о свом оцу Фјодору Достојевском, писцу чија је професија писање романа, а мисија „откровење” руског Христа, ради уједињења Словена и ослобођење човечанства под вођством руске империје. „ННК интернационал” је објавио књигу коју је написала Љубов Достојевска, кћерка Фјодора Михаиловича, „Мој отац Фјодор Достојевски”. Дело је написано пре више од сто година поводом прославе стогодишњице рођења великог писца (1921), а код нас сада први пут преведено са француског и објављено. Најзанимљивији делови ће ускоро бити пренети у фељтону у „Политици”.

Биолошка судбина Достојевског, страсног коцкара и хазардера са животом, културолошки је обликована. Повезивањем књижевне уметности и руске идеје, патње и наде да знање и жеља неће бити у супротности. Сложиће их идеје, којима се размишљајући Достојевски бавио као највишим нивоом свести, изузетне инвенције, имагинације, енергије и посвећености, без којих нема остварења великог циља, живљења са утехом у религији, добром животу, уметничком стваралаштву и социјалној правди. Веровањем да се може излечити од биографије потребом да његово дело буде сопствена биографија.

Књижевност као духовни позив својим карактеристикама и побудама повезана је с целим током живота Достојевског. Сам је одустао од писања биографије, имајући аверзију не само према немилосрдним критичарима, ћифтинским издавачима, западњацима и руским либералима, као ништаријама, и непријатељима Русије, већ и према писцима биографија. Не слутећи да ће његова кћер написати биографију о свом оцу, Русу чије су идеје и срце руско (мајчинско) а порекло по оцу литванско, склоно православљу, реализму, наслеђу норманских предака католика, а не руском сањарењу и мистицизму.

Његов отац је презирао Русе као варваре, али је васпитавао децу патриотизму по европском моделу, разума и одговорности. Млади Достојевски је познавао већину књижевних ремек-дела. Обожавао је мајку и од ње је добио „руску идеју”. Био је „усијана глава”. Волео и интересовао се за сиротињу. Живео је несрећан живот, доводећи га до крајњих граница, искушавајући патњу, таштину, славољубивост и расипништво. Без много смисла за пословност, изгубљених илузија о пријатељству, нервозан, меланхоличан и хистеричан, током свог бурног живота, писао је за новац, на кредит. Живећи у некој врсти литерарног ропства, увек у оскудици времена, предано портретишући етнографију велике руске земље, коју је познавао боље од било кога, претачући је у неку врсту литерарне аутобиографије, идејног романа, који није лишен идеолошких струјања и политичких концепата, духа свог времена.

Имао је страст да буде савршено чист, поклањајући пажњу реду, нетипичном за једног Руса, словенофила и убеђеног монархисте, који је напустио европске либералне и социјалистичке идеје, пригрливши руски национализам и православну мисију „руског Христа”. Нелагодно се осећао у европској култури, смештајући Русију на истоку, видевши њену будућност, као господара Азије, неку врсту „руске Америке”.

Узрок зла Достојевски је видео у одсуству вере, сматрајући да негирање народности значи одрицање од вере, пошто народност у Русији почива на хришћанству, које угрожавају како католичко одрицање од Бога, тако и протестантски атеизам. Зато су га стигматизовали као мрачњака и назадњака. Стаљин га је називао реакционаром. Покушао је да узима и даје само оно што ствара лепе утиске и рађа високе мисли, које превазилазе границе одређеног времена. Чини се да је у његовом интелектуалном развоју од детињства остало нешто непромењено. Предосећао је да ће постати велики писац, због чега вреди живети, и да ће сачувати чистоту срца.

Биографија Достојевског има неке симболике Христове голготе, пострадалог и васкрслог у тридесет трећој години, колико тачно има поглавља, биографска хроника, оца који Љубов Достојевску, никад није напустио. Захваљујући том милом присуству, она је била ослобођена животних страхова. „Ја знам да отац бди нада мном и да код Бога посредује за мене и да му наш Спасилац неће одбити оно што моли. Све док ово пишем ја га молим да ме води и инспирише и, пре свега, спречи да кажем било шта што му се не би допало. Дај боже да чује моју молитву.” Надам се да њен „детињи сан” није био илузија и да јој је нежни отац Достојевски, који је сачувао у себи анђеоско дете, услишио молитву. Ова својеврсна (ауто)биографија, написана с љубављу, јесте прилог разумевању и нашег немирног доба. Како је Достојевски постао Достојевски? И открива нам нове просторе.