Био је живи парадокс

Џон Роналд Рејел Толкин (1892–1973), од чије се смрти навршава педесет година, иако је био човек великог језичког дара, знања и маште, професор енглеског на оксфордском Мертон колеџу, пишући о фантастичној Средњој земљи у „Господару прстенова”, мислио је на Велику Британију и дивио се „храбрости малих, обичних људи, непоколебљивих упркос томе што је све против њих”, како је говорио.

Толкин је био живи парадокс. Живео је наизглед врло мирно, породично, у оксфордском предграђу, у кући са лепом баштом, није путовао, а имао је машту која је прштала као ватромет. Стварајући у суштини приче за децу он је веровао да креира једну другу паралелну реалност. Противио се схватању „Господара прстенова” као алегорије, па и могућих поређења са стварањем новог светског рата, већ је тежио да читаоца увуче у причу као у стварну историју. Његова приповест имала је читаве мапе, у чијем му је цртању помагао син Кристофер, а циљ је био да допринесе поузданости те историјске стварности. Мада, и сам Толкин је кушао горак укус историје. У Првом светском рату учествовао је у Бици на Соми, у којој су погинули неки његови блиски пријатељи.

Овај религизони професор био је конзервативни монархиста и био је сумњичав у односу на демократију. Веровао је у истинитост митологије и у то да „митови које човек тка неизбежно одражавају делиће истинске Божје светлости, док материјалистички напредак води само ка разјапљеној провалији”.

Једном је написао: „Нисам демократа макар само зато што су духовна начела ’понизности’ и једнакости искварена настојањима да се формализују, а исход је тај да нисмо добили свеопшту умањеност и понизност, него свеопшту узвишеност и охолост, све док се неки Орк не дочепа прстена моћи и онда добијамо ропство.” А зло се у његовој великој причи враћало у Средњи свет и био је потребан велики подвиг снага добра да га покоре…

У једном интервјуу Толкин је рекао: „Хобити су житељи енглеског села, мали растом, јер је досег њихове маште мали, али не и њихове храбрости или прикривене снаге.”

„Другим речима, хобити представљају незнатну маштовитост удружену са великом снагом, што често омогућује, као што је Толкин видео у рововима за време Првог светског рата, да се преживи чак и када су изгледи против тога”, запазио је његов биограф Хамфри Карпентер. Насупрот хобитима, Толкинови вилењаци су у ствари уметници; песници, калиграфи, ствараоци вечних вредности. Они су бесмртни, али могу да изгубе живот у бици. Старост и болест ипак не могу им ништа. Они су уметнички идеал. Једном је написао: „Ја сам у ствари хобит по свему, осим по величини.”

Рано је почео сам да ствара језике, мешајући утицаје различитих култура, креирао је сопствену митологију у делу „Силмарилион”, држао је чувена предавања на Оксфорду о спеву „Беовулф”, имагинацију је подгревао причајући приче пред спавање својој деци. Оцењујући студентске радове, једног дана записао је реченицу: „У рупи у земљи живео је хобит”, и чудо његове светске славе закотрљало се. Толкин је дванаест година писао „Господара прстенова” као наставак „Хобита”, а када је књигу завршио ближио се шездесетом рођендану (први том књиге објављен је 1954. године). Почетни тиражи од неколико хиљада примерака брзо су планули, америчко тржиште такође је било освојено. Тамо су, крајем 1966. године, једне новине известиле да је на Харварду продаја „Господара прстенова” престигла Селинџеровог „Ловца у ражи”. До краја 1968. године у свету је продато око три милиона примерака „Господара”. Да би фама била потпуна, у Америци су се чак појавили беџеви са слоганима: „Фродо је жив”, „Гандалфа за председника”, „Дођите у Средњи свет”.

Толкин је рођен у Јужној Африци, у Блумфонтејну, где је његов отац службовао. По очевој смрти враћа се са мајком и млађим братом у Енглеску, у Бирмингем. Читавог живота осећао је јачу блискост са мајчином породицом, са Сафилдима, чији корени су почивали у градићу Ившаму у Вустерширу, док су Толкинови били немачки досељеници. „У извесном смислу дете без правог дома, пошто су му долазак из Јужне Африке и сељакање које је потом почело стварали одређено осећање ишчупаности из корена, он је о Ившаму и читавом Западном Мидленду почео да мисли као о свом истинском дому”, истиче његов биограф Хамфри Карпентер.

Омиљени часови малог Толкина били су они из језика, а највише се одушевљавао бајкама Ендруа Ланга, посебно у причи о Зигурду који је убио змаја Фанфира.

Међутим, прерани губитак мајке сматра се једним од узрока Толкинове повученије, тамне стране личности, а то осећање да ништа није стално нити сигурно одржаће га кроз читав живот. Велику улогу у његовом сазревању имала су интелектуална пријатељства са надареним професорима Џорџом Бруертоном и Џозефом Рајтом са Оксфорда, који су током времена утицали на то да Толкин развије своју љубав према филологији, за изглед и звук речи средњоенглеског, старонордијског, староисландског, финског, велшког, латинског, грчког...

Био је статични мргуд који није волео да путује, није се заносио славом, али је зато уживао да поред камина пуши лулу и да сатима разговара са својим пријатељем Клајвом Стејплсом Луисом, да до касно у ноћ пише и да касно устаје. Презирао је алегорије, али је страсно волео митове северних народа и са помамном жудњом проучавао је филологију. Био је човек који се истински дивио дрвећу и нетакнутој природи, одевао се практично, а луксуз су му били прслуци живих боја. Његов животни стил био је умерен и једноставан, али постојало је нешто неуобичајено у његовој личности што се испољило у стварању митологије.

Одрастање у пределима Западног Мидленда било је тај плодни талог, компост из којег је никла његова особена митологија, то „нешто” што је наизглед мирног научника и професора са оксфордског Мертон колеџа подстакло да створи неке од најмаштовитијих књига свих времена „Силмарилион”, „Хобита” и „Господара прстенова”. Луис му је одмах одао признање рекавши да је „Господар” оригинал и раскошна књига, али остала мишљења била су подељена; књига је имала обожаваоце и мрзитеље. Вистан Хју Одн је забележио: „Изгледа да нико није у средини; људи или мисле, као ја, да је посреди ремек-дело у свом жанру, или не могу да је поднесу.” Толкин је тежио савршенству и никада није био сасвим задовољан својом књигом, па је рекао: „Написана је мојом крвљу, па била она густа или ретка; а другачије не могу.”

Иако усамљеник, одржавао је везе са интелектуалним мушким друштвима, такозваним Чајним клубом, из школских дана, као и малим кружоком званим „Инклинзи”, у оквиру којег се на Магдаленином колеџу у Оксфорду Толкин сретао, између осталих, и са К. С. Луисом и Чарлсом Вилијамсом. Када је негде 1955. године престао да се дружи са Луисом, био је то и крај клупске фазе његовог живота.