Очев прах су просули у родном селу

У касно љето 2016. године нашао сам се у селу Трбуку код мога пријатеља Ђорђа, иначе гастарбајтера пензионера као што сам и ја. У једном тренутку зазвони телефон, зове директор добојског хотела „Босна”.

Каже да има двоје гостију, младих људи из Француске. Изгледа да су брат и сестра, презивају се Петровић, говоре француски и енглески али и поред нашег презимена, српски не знају ни да бекну. Помињу имена села Стријежевица и Трбук и имају стари пасош од неког Милића Петровића из Стријежевице.

Зато директор хотела пита да неко помогне, неко из Трбука, села на десној обали ријеке Босне, удаљеног шест километара од Добоја.

Ђорђо му одговори да је познавао Милића Мишу Петровића, са њим је заједно ишао у сеоску школу.

Недуго послије разговора такси довезе двоје млађих људи, брата и сестру. Обоје лијепи, витки, обучени по последњој моди. Испостави се касније да су и лијепо васпитани. Кад наступише проблеми са споразумијевањем ја ускочих са мојим не баш добрим знањем енглеског.

Објаснише ми да су дошли и донијели пепео свога оца преминулог оца у његово родно село. Ђорђо ми у међувремену исприча да је са покојним Мишом ишао заједно у основну школу, а после школе заједно су чували овце, купали се у ријеци Босни и лијепо друговали.

Мишо је после осмољетке отишао у Тузлу гдје је завршио учитељску школу. Одмах послије завршене школе одлази на рад у Њемачку, а одатле у сјеверну Француску, у један мањи градић гдје почиње да ради у фабрици воде.

На послу напредовао, догурао до неког руководећег мјеста, направио кућу и оженио Португалку. Сјећа се да га је можда видио укупно два пута када је он долазио на одмор из Њемачке, а Мишо из Француске. Жена и дјеца нису са њим долазили. Миши је убрзо умрла мајка и више није долазио у село, бар колико Ђорђо зна.

Сада од његове дјеце сазнајемо да је Мишо 2015. године имао удар од кога се само дјелимично успио опоравити. Остале последице у његовом кретању и говору. Кретање се ипак некако поправљало али говор није.

Мишо полако почиње и да говори али неким непознатим језиком који нико није разумио. Мождане вијуге у којима је била похрањена шкриња знања француског језика можданим инфарктом су уништене.

Мишо је говорио само српским језиком, а дјеца и жена га нису размљела.  Одлазили су да доведу неког муслимана родом из Грачанице код Добоја  који је живио у оближњем мјесту. Међутим, тај човјек се одселио неких  200 километара даље.

Ипак, његова породица пронађе тог човјека и доведу га Миши који свом земљаку објасни последњу жељу. Кад умре да га у Француској кремирају а пепео пренесу у његово родно село.

Сви сједамо у Ђорђев ауто и крећемо према селу Стријежевици која се одмах наставља на Трбук. Засеок са кућом Петровића најближи је Трбуку, тако да смо одмах скренули са главног пута.

Настаде проблем јер у засеоку више нико не живи. Пут је излокан од бујица, а шикара је скоро урасла у њега. Срећом ауто има погон на четири точка и некако се узбрдицом пробисмо до куће.

Мала оронула дрвена кућица која има само двије собице дјелимично је без цријепа на себи. Прозори скоро без стакала, а главна улазна врата су отворена. Види се да је неко привремено у кући држао овце. Помоћне зграде су се урушиле саме од себе.

Воћке иза куће скоро све су се осушиле. Једино што одише неким животом су двије крушке које код нас зову карамут и броткиња. Један орах донекле се добро држао иако је и на њему  било доста осушених грана. Винова лоза се није исто дала и распрострла се са гроздовима по осушеним шљивама.

Ипак, када све погледаш то је једна велика туга. Стојимо и нико ништа не говори. Нема се ни гдје сјести, све је зарасло. Млади човјек одлази до аута и доноси торбу из које вади урну. Отвара је и почиње да разгледа око себе.

Приближава се једној осушеној трешњи и почиње да просипа пепео из урне идући уназад према једном ораху и добро пазећи да не нагази пепео ногама. Остаде један добро видљиви сивкасти траг пепела јер под орахом ништа друго није расло.

Наставља се ћутња. Ђорђо и ја смо мислили да када дјеца виде кућу да ћемо их онда водити на сеоско гробље да виде гдје ће да сахране оца.

Млади човјек се исправи, прекиде ћутњу и рече да је ово био завјет његовог оца, да се његов пепео проспе између трешње и ораха.

Остали смо још неко вријеме стојећи погнутих глава, а онда се Ђорђо сјети и изговори наглас Оченаш.

Враћамо се назад, Ђорђо одвози брата и сестру у Добој, а ја се одлазим у своје оближње село.

Годину дана послије овог догађаја Ђорђо је о своме трошку поставио једну камену плочу са урезаним крстом и текстом гдје пише да је ту распршен посмртни пепео његовог пријатеља Мише. Довео је и православног свештеника који је свему томе дао и вјерску ноту.

Петар Маљеновић

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика