Моја мезимица

Ако се још неко сјећа мојих првих прича на овој рубрици, само да подсјетим … Мој другар Илија, онај што је из свог села под Козаром, преко Словеније и Њемачке стигао овдје у Горњу Аустрију, дакле тај мој другар је након двије ипо године успио да доведе своју другу жену Наду и њену осмогодисшу кћер. Сретни су сво троје што им се Бог смиловао да започну нови живот.

Други мој другар Миле из околице Минхена, онај што се иако је волио своју Јелену изнад свега, формално растао од ње и формално се обадвоје вјенчали с њемачким бескућницима како би стекли њемачку визу. Дакле, тај мој другар је у међувремену добио и друго унуче. А ономад рече у повјерењу његова жена мојој да ће слиједеће љето навјероватније оженити и другога сина. А тек су пред коју годину четрдесету превалили.

Но, ово је ипак једна сасвим друга прича, прица о мојој кћери мезимици … Све је почело давне ´91. Бјеше то најлуђа година коју наша земља памти. Остадох без своје старе државе а од нове добих одбијеницу за прихват међу њене нове држављане. Таман је у то вријеме некако и моја мезимица кренула у први разред оне исте школе у којој сам и ја некад проводио своје сретно дјетињство.

Једнога дана, таман некако у дане када су неки градови „пали у руке непријатељу“ дође она из школе уплакана. Рече јој управитељ, онај исти наставник што је мени некад физику предавао, да пренесе мени , уколико у догледно вријеме не донесем доказ о држављанству, моја ће кћер ову школу морати да напусти! Иако није ништа од тога разумјела, уплашио је строги глас управитељев и његово наборано чело. Удари у плач, зашто да оде из њене школе. За неколико мјесеци много је завољела и школу и наставницу Дијану и пријатељице Венди и Наташу, а и малог Филипа из сусједства с којим је заједно ходала до школе и назад. Погоди ме то више но сви они покољи о којима смо свакодневно били обавјештавани. Не, ја овде немам шта више да тражим – помислих и одлучих ….

… Након двије године доведох овамо и моје троје најмилијих. Држављанство је у међувремену стигло па је моја кћер у истој оној школи легално завршила и други разред. Али почетком септембра `93. крену она у трећи разред ту, гдје одлучих да започнемо нову будућност. Када сам је уписивао, признах овдашњем управитељу да моје дијете још нема визу. Он ми на то одговори како то нема везе са школом, ако је дијетету пријављен боравак у овом граду оно ту мора и школу да похађа. То важи за сваког…!

Но, првог дана додје моја кћер из ове нове школе уплакана – Тата, зашто ја не могу поново у моју школу да идем …? Бјеше то за мене још један ударац – нови непознати језик, нова непозната дјеца. Нисам јој ништа одговорио, само сам је загрлио и нешто ми стаде у грлу.

Те јесени мој син крену у обданиште, од осам до дванаест. Тек толико да се привикне на нову дјецу, нове улице и нови језик. Био је сав сретан, дизао се када и сестра, долазио би код маме у кревет и питао да ли је већ осам сати јер и он мора да иде у свој „Киндергартен“.

Вријеме је полако учинило своје. У новој школи моја је кћер упознала Сању из Пожаревца и Ивану имењакињу из Бугарске. Одмах јој је лакнуло кад је видјела да у школи има сличних њој. За неколико дана знала је она и све друге из разреда, Кристофа, Лудвига, Јохану, а и ова нова учитељица, чинила јој се сасвим ОК. Нови језик гутала је свакодневно и док су остали имали час религије, њој је управитељ лично држао додатни час из њемачког. И тако година за годином, разред за разредом.

А кад нам је и син кренуо у школу, за њу брига више. Будила га је, спремала му сендвич, водила до његове школе па би тек онда скренула у своју. Увечер би га чак и на спавање звала, чинило нам се да и она, моја мезимица, паралелно с нама одгаја свога брата.

Заврши се основна и крене са Иваном и Сањом у исту средњу школу, петогодишњу с матуром. Ту им се прикључи Ернада из околице Тузле и Кети, црномањаста љепотица с једног средњеамеричког острва. Дружиле су се и изван школе и неријетко би се свих пет дјевојака налазиле код нас. Заједно су излазиле, забављале се с момцима, али су озбиљно училе и уредно завршавале разреде.

И данас кад уђем у њену собу, прво што видим то је слика пет дјевојака са матуре. Одмах се присјетим свега тога, и питам се - је ли ово данас та нова будућност коју сам некада тражио?

Син ће на прољеће да матурира, а кћер, моја мезимица, живи у студентском дому, на четвртој је години биологије. Држављанство је поново промијенила, ово јој је већ треће. Услов за ово је био да се испише из оног истог којег је некад на једвите јаде добила.

Кад је потписала рјешење о испису, примијетио сам, било јој је жао.
Рече ми – „Ипак је оно тамо моја Домовина“.