Имамо све услове да будемо шампиони света и у голфу

Да је лако бити Србин сви би били, јер, ипак, ми смо небески народ. То треба неко и да плати. Бити из Србије је велика част али богами сада и глобална обавеза јер резултати у спорту траже и рад и одрицање.

Наши спортисти доносе срећу и задовољство многима у Србији и нама изван Србије али и глобално, свима који воле спорт и знају да цене тај ретки таленат наших спортиста. А таквих има широм света, од Америке, Индије, Кине па надаље у свим земљама. Ко не верује нека погледа видео снимке на јутјубу.

Ко још може да постане шампион света у ватерполу са само једним базеном за пливање у земљи у то време. А пола земље не зна да плива. А где и да науче, у том једном базену? Ред би био већи да се уђе у њега него кад су посећивали Титов гроб после његове смрти, када су раднике терали да стоје три дана у реду. Мој јадни отац вратио се полумртав са Титовог гроба, али да не скрећемо у друге приче.

Овде је фокус битан.

Ко још може да буде првак света у тенису са само једним тениским тереном у земљи у то време. Колико чујем, у то време, и тенис се тренирао у том неком базену. Тако испаде да смо ми са једним базеном постали прваци света у два спорта.

Ни терени за кошарку нешто нису били распрострањени али их је изгледа било у Сомбору. У Републици Српској у моје време нешто их се не сећам.

Значи ако хоћете да обарате рекорде у спорту довољно је да Србима објасните правила и евентуално направите један терен.

Зашто Срби нису имали више терена то је нека друга прича. Сада говоримо о ономе у чему смо добри, а не лоши и очајни.

Одбојку да не помињем. Можда бих и поменуо, али та прича захтева паметније познаваоце тог спорта од мене. Можда и фудбал једног дана, када наше младе научимо да се не туку на стадионима са својом браћом и суграђанима због дреса друге боје. Ако мисле да су снажни, јаки и неустрашиви нека пођу да нешто тренирају и донесу неку медаљу у своју земљу. А не да пале свој град из досаде.

Сетих се голфа јер у том спорту још нисмо постали шампиони, мада испуњавамо све услове. Мислим немамо ни терена, нити народ зна да игра. То говори да смо испунили два главна услова да будемо шампиони у будућности.

Ако би голф федерација или неко други, послала једну голф торбу за неки голф клуб у Србији, вероватно би за пет-десет година почели неки стари рекорди да падају у прошлост.

Опасне су то фреквенције, опасне су то идеје, а опет ко је мислио да ће се десити ово што се данас дешава у спорту. Све се може предвидети и прорачунати осим српског ината. Наравно ни таленат не треба одбацити, као ни рад и посвећеност. А и велики патриотизам који показују.

Ђоковићи су могли да узму стране пасоше, али нису. И други могу јер западне земље нуде их свима који имају резултате. А некима и без резултата.

До сада је адреналин у комбинацији са талентом био довољан да се победи у многим спортовима. Српски инат, као јачи фактор од адреналина још је углавном непознат на Западу. Мада ће ускоро доћи и до тога открића пошто већ на јутјуб каналима све чешће се питају шта Срби једу, пију, да ли је до воде или нечег трећег.

Не би ме изненадило да по Србији крену да отварају школе за инат за странце. Ако ништа друго, бар је Србима загарантовано радно место. То не може нико други да предаје осим нас. Ту се већ могу и паре зарађивати, отварати кампове за разне спортове и живети добро у земљи од тога.

Немојте се изненадити ако вас западни ловци на спортске таленте ускоро зауставе негде у Србији или српским земљама и траже да одрадите пар вежби да виде на брзину јесте ли талентовани за неки спорт. А ви пошли на пијацу. Одрадите то, па пијаца после.

Сада имамо репутацију и то доноси неке обавезе. Нема везе ако мислите да сте стари. Њима то не смета. И Новак је „стар” па млати све редом. Странце више не можете да преварите фразом „ма прошло је моје”.

Сећам се последњих 28 година, гледајући ТВ канале у западним земљама и пљувања по Србији и Србима у свим могућим облицима. Што кажу у „Маратонцима” (са малом изменом): „Ко је гледао вести западних телевизија ни пакао му тешко пасти неће”.

И онда се однекуд појавише спортисти. Прва позитивна вест, без пљувања по Србима појавила се после 22 године на неким западним каналима. Наравно, умањена колико је то могуће, али се појавила.  

И одатле је све кренуло и сада нам предстоји 500 година среће и благостања. Наравно ако се ради и труди у својој земљи.

Као што то раде и спортисти.

Жељко Гњатић, Едмонтон, Канада

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика