Imamo sve uslove da budemo šampioni sveta i u golfu

Da je lako biti Srbin svi bi bili, jer, ipak, mi smo nebeski narod. To treba neko i da plati. Biti iz Srbije je velika čast ali bogami sada i globalna obaveza jer rezultati u sportu traže i rad i odricanje.

Naši sportisti donose sreću i zadovoljstvo mnogima u Srbiji i nama izvan Srbije ali i globalno, svima koji vole sport i znaju da cene taj retki talenat naših sportista. A takvih ima širom sveta, od Amerike, Indije, Kine pa nadalje u svim zemljama. Ko ne veruje neka pogleda video snimke na jutjubu.

Ko još može da postane šampion sveta u vaterpolu sa samo jednim bazenom za plivanje u zemlji u to vreme. A pola zemlje ne zna da pliva. A gde i da nauče, u tom jednom bazenu? Red bi bio veći da se uđe u njega nego kad su posećivali Titov grob posle njegove smrti, kada su radnike terali da stoje tri dana u redu. Moj jadni otac vratio se polumrtav sa Titovog groba, ali da ne skrećemo u druge priče.

Ovde je fokus bitan.

Ko još može da bude prvak sveta u tenisu sa samo jednim teniskim terenom u zemlji u to vreme. Koliko čujem, u to vreme, i tenis se trenirao u tom nekom bazenu. Tako ispade da smo mi sa jednim bazenom postali prvaci sveta u dva sporta.

Ni tereni za košarku nešto nisu bili rasprostranjeni ali ih je izgleda bilo u Somboru. U Republici Srpskoj u moje vreme nešto ih se ne sećam.

Znači ako hoćete da obarate rekorde u sportu dovoljno je da Srbima objasnite pravila i eventualno napravite jedan teren.

Zašto Srbi nisu imali više terena to je neka druga priča. Sada govorimo o onome u čemu smo dobri, a ne loši i očajni.

Odbojku da ne pominjem. Možda bih i pomenuo, ali ta priča zahteva pametnije poznavaoce tog sporta od mene. Možda i fudbal jednog dana, kada naše mlade naučimo da se ne tuku na stadionima sa svojom braćom i sugrađanima zbog dresa druge boje. Ako misle da su snažni, jaki i neustrašivi neka pođu da nešto treniraju i donesu neku medalju u svoju zemlju. A ne da pale svoj grad iz dosade.

Setih se golfa jer u tom sportu još nismo postali šampioni, mada ispunjavamo sve uslove. Mislim nemamo ni terena, niti narod zna da igra. To govori da smo ispunili dva glavna uslova da budemo šampioni u budućnosti.

Ako bi golf federacija ili neko drugi, poslala jednu golf torbu za neki golf klub u Srbiji, verovatno bi za pet-deset godina počeli neki stari rekordi da padaju u prošlost.

Opasne su to frekvencije, opasne su to ideje, a opet ko je mislio da će se desiti ovo što se danas dešava u sportu. Sve se može predvideti i proračunati osim srpskog inata. Naravno ni talenat ne treba odbaciti, kao ni rad i posvećenost. A i veliki patriotizam koji pokazuju.

Đokovići su mogli da uzmu strane pasoše, ali nisu. I drugi mogu jer zapadne zemlje nude ih svima koji imaju rezultate. A nekima i bez rezultata.

Do sada je adrenalin u kombinaciji sa talentom bio dovoljan da se pobedi u mnogim sportovima. Srpski inat, kao jači faktor od adrenalina još je uglavnom nepoznat na Zapadu. Mada će uskoro doći i do toga otkrića pošto već na jutjub kanalima sve češće se pitaju šta Srbi jedu, piju, da li je do vode ili nečeg trećeg.

Ne bi me iznenadilo da po Srbiji krenu da otvaraju škole za inat za strance. Ako ništa drugo, bar je Srbima zagarantovano radno mesto. To ne može niko drugi da predaje osim nas. Tu se već mogu i pare zarađivati, otvarati kampove za razne sportove i živeti dobro u zemlji od toga.

Nemojte se iznenaditi ako vas zapadni lovci na sportske talente uskoro zaustave negde u Srbiji ili srpskim zemljama i traže da odradite par vežbi da vide na brzinu jeste li talentovani za neki sport. A vi pošli na pijacu. Odradite to, pa pijaca posle.

Sada imamo reputaciju i to donosi neke obaveze. Nema veze ako mislite da ste stari. Njima to ne smeta. I Novak je „star” pa mlati sve redom. Strance više ne možete da prevarite frazom „ma prošlo je moje”.

Sećam se poslednjih 28 godina, gledajući TV kanale u zapadnim zemljama i pljuvanja po Srbiji i Srbima u svim mogućim oblicima. Što kažu u „Maratoncima” (sa malom izmenom): „Ko je gledao vesti zapadnih televizija ni pakao mu teško pasti neće”.

I onda se odnekud pojaviše sportisti. Prva pozitivna vest, bez pljuvanja po Srbima pojavila se posle 22 godine na nekim zapadnim kanalima. Naravno, umanjena koliko je to moguće, ali se pojavila.  

I odatle je sve krenulo i sada nam predstoji 500 godina sreće i blagostanja. Naravno ako se radi i trudi u svojoj zemlji.

Kao što to rade i sportisti.

Željko Gnjatić, Edmonton, Kanada

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika