Отишла сам у пустињу, на крај света

Да ли је сваки лет авионом једна временска машина? Време не тече једнако у авиону и на површини Земље због јачине гравитације, могао би објективно да запази један инжењер.

Тако, један млади инжењер седећи у авиону Београд-Доха види свој лет у будућност. То више не зависи од физике или инжењерске логике, него од жеље и амбиције које вуку у неки далеки свет.

Када сам добила прилику да радим у Дохи, гледала сам на гугл мапи и чекала да замрљано жуто постане јасна слика, али жуто је остало жуто. Поглед на мапама био је окренут на пустињу арабијског полуострва, удаљену 4000 километара од моје тадашње локације. Помислила сам идем на крај света.

Али та километража претворила се у свега пет сати лета и моје ноге су крочиле на тло у Дохи. При првом удаху ваздуха, помислила сам, ово није ваздух, ово је вода. Како сам касније сазнала, та влага је ништа, био је тек почетак године и време је још било лепо. Жута боја пустиње сада је била пред мојим очима, а ја сам постала странац у једној у најбогатијих земаља на свету.

Мој посао подразумевао је рад у канцеларији, простор из кога се поглед пружао на прелепи Corniche, део Дохе где се зграде утркују која ће престићи другу по висини. Импресиван поглед, који подсећа на малу Америку, доносио је још узбудљивији посао. Укратко, богата земља не престаје да буде још богатија.

Доха је један од оних градова који ујутру, на подне и увече има тоталну другу димензију. Током дана „West Bay” је један велики пословни град, док увече светла дају неки магични сјај. Барови на педесетом спрату пружају опуштајући поглед на осветљени град, а странац се можда за тренутак осети као део тог света.

Није тешко пожелети да припадаш тамо, сав тај сјај, без стандардних европских проблема. Шта је уопште та инфлација у Дохи? Наравно да та реч не постоји ако вредност државног буџета мерите црним златом које непрестано тече.

Занимљиво је бити странац у Дохи, нарочито ако сте бела жена, јер сте онда  ретка врста. Међутим, вечерња шетња, подразумевала је и упознавање оне друге стране Дохе.

На улици се могу видети радници из разних земаља који на високим температурама непрестано и без паузе раде. За њих то једноставно тежак рад у зони богатих.

После полугодишњег живота у Дохи, човек се запита, да ли се стварно овако далеко од Европе родио један нови свет? У мојој глави Европа је некада била континент снова, међутим, свет је много више од тога.

Тамо далеко у пустињи родио се један нови свет, жељан нових победа, свет који се тек развија и учи, свет које не плаши да корача напред. То је пре свега један свет за дивљење, свет алхемије, свет који од пустињског песка прави златне снове.

Верица Југовић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика