Otišla sam u pustinju, na kraj sveta

Da li je svaki let avionom jedna vremenska mašina? Vreme ne teče jednako u avionu i na površini Zemlje zbog jačine gravitacije, mogao bi objektivno da zapazi jedan inženjer.

Tako, jedan mladi inženjer sedeći u avionu Beograd-Doha vidi svoj let u budućnost. To više ne zavisi od fizike ili inženjerske logike, nego od želje i ambicije koje vuku u neki daleki svet.

Kada sam dobila priliku da radim u Dohi, gledala sam na gugl mapi i čekala da zamrljano žuto postane jasna slika, ali žuto je ostalo žuto. Pogled na mapama bio je okrenut na pustinju arabijskog poluostrva, udaljenu 4000 kilometara od moje tadašnje lokacije. Pomislila sam idem na kraj sveta.

Ali ta kilometraža pretvorila se u svega pet sati leta i moje noge su kročile na tlo u Dohi. Pri prvom udahu vazduha, pomislila sam, ovo nije vazduh, ovo je voda. Kako sam kasnije saznala, ta vlaga je ništa, bio je tek početak godine i vreme je još bilo lepo. Žuta boja pustinje sada je bila pred mojim očima, a ja sam postala stranac u jednoj u najbogatijih zemalja na svetu.

Moj posao podrazumevao je rad u kancelariji, prostor iz koga se pogled pružao na prelepi Corniche, deo Dohe gde se zgrade utrkuju koja će prestići drugu po visini. Impresivan pogled, koji podseća na malu Ameriku, donosio je još uzbudljiviji posao. Ukratko, bogata zemlja ne prestaje da bude još bogatija.

Doha je jedan od onih gradova koji ujutru, na podne i uveče ima totalnu drugu dimenziju. Tokom dana „West Bay” je jedan veliki poslovni grad, dok uveče svetla daju neki magični sjaj. Barovi na pedesetom spratu pružaju opuštajući pogled na osvetljeni grad, a stranac se možda za trenutak oseti kao deo tog sveta.

Nije teško poželeti da pripadaš tamo, sav taj sjaj, bez standardnih evropskih problema. Šta je uopšte ta inflacija u Dohi? Naravno da ta reč ne postoji ako vrednost državnog budžeta merite crnim zlatom koje neprestano teče.

Zanimljivo je biti stranac u Dohi, naročito ako ste bela žena, jer ste onda  retka vrsta. Međutim, večernja šetnja, podrazumevala je i upoznavanje one druge strane Dohe.

Na ulici se mogu videti radnici iz raznih zemalja koji na visokim temperaturama neprestano i bez pauze rade. Za njih to jednostavno težak rad u zoni bogatih.

Posle polugodišnjeg života u Dohi, čovek se zapita, da li se stvarno ovako daleko od Evrope rodio jedan novi svet? U mojoj glavi Evropa je nekada bila kontinent snova, međutim, svet je mnogo više od toga.

Tamo daleko u pustinji rodio se jedan novi svet, željan novih pobeda, svet koji se tek razvija i uči, svet koje ne plaši da korača napred. To je pre svega jedan svet za divljenje, svet alhemije, svet koji od pustinjskog peska pravi zlatne snove.

Verica Jugović

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika